БЕОГРАД, 28. ДЕЦЕМБРА /СРНА/ – Сутра се навршава 29 година од бруталног мучења и ликвидације 18 српских цивила, међу којима и шест жена, из села Горњи Граховљани код Пакраца, чија тијела до данас нису пронађена, саопштено је из Документационо-информационог центра “Веритас”.
У Горње Граховљане хрватске “зенге” су ушле у рано јутро 29. децембра 1991. године, опколиле село и сакупиле све житеље који нису раније избјегли у БиХ или Србију – њих 18, те их, уз псовке и кундачење, спровеле до шуме недалеко од села, гдје су их разапињале и закивале ексерима кроз руке и ноге на дебла дрвећа, а на крају их ликвидирале из ватреног оружја.
Том приликом су убијени Бранко Арсенић /58/, Јевросима Барјактар /79/, Босиљка Босанац /60/, Јово Босанац /36/, Бојана Јовановић /58/, Драгица Комленац /53/, Јово Комленац /64/, Радован Комленац /21/, Здравко Комленац /44/, Милан Кончар /29/, Бранко Марић /53/, Павле Марић /73/, Станко Марковић /63/, Ана Павић /62/, Душан Видић /57/, Боро Вујанић /52/, Стоја Вујчић /65/ и Благоја Жарковић /78/.
Убиство Радована Комленца, Драгице Комленац и Јевросиме Барјактар је, скривен иза једног стабла, посматрао петнаестогодишњи дјечак Слободан Видић, унук ликвидираног Душана Видића, који од страха није могао ни да бјежи, ни да говори.
Опазивши дјечака, очевица злочина, убице су се препирале шта урадити са њим – ликвидирати и њега или га повести са собом, а превладало је ово друго, па су га одвели у касарну у Славонској Пожеги, одакле га је, након неколико мјесеци, избавио полицајац из Пакраца Иво Педић и одвео га у своје родно село Јакшић.
Ивина супруга Радмила била је Српкиња, родом из Горњих Граховљана, у блиском сродству са Слободаном.
Пошто су комшије пријетиле Иви да ће му бацити бомбу у кућу због тога што чува “четничко дериште”, Слободана су након пола године поново вратили у пожешку касарну, гдје га је у току 1993. године пронашао припадник цивилне полиције УНПРОФОР-а, Канађанин капетан Д.Б. Николсон и превео га на српску страну, када је и испричао како су ликвидирани његови мјештани.
Николсон и Слободан су обишли мјесто злочина и на деблима стабала нашли забијене чавле и трагове метака, али не и посмртне остатке.
Николсон је, увјеривши се да Слободан говори истину, наредних неколико мјесеци интензивно трагао за посмртним остацима граховљанских Срба.
Један траг је водио у шуму у којој су и ликвидирани, а други према рибњацима у Марином селу код Пакрачке Пољане, гдје је био један од најзлогласнијих логора смрти у рату деведесетих.
Због опструкције и пријетњи са хрватске стране, мјесто укопа ипак није пронашао.
Капетан Николсон је напрасно морао напустити УНПРОФОР и вратити се у Канаду, одакле је ускоро Србима у Окучане послао много доказног материјала у вези злочина у Горњим Граховљанима, уз напомену да је исти материјал предао и својој команди.
Без обзира на све то, земни остаци граховљанских Срба ни до данас нису пронађени.
Свједок Слободан Видић је 1994. погинуо на бихаћком ратишту, па је тако нестао и једини свједок злочина у Горњим Граховљанима, за који до данас нико није одговарао, ни пред домаћим ни пред међународним судовима.
По званичном попису становништва из 1991. године, у Горњим Граховљанима живјело је 136, у Доњим 188, а у Средњим 43 житеља. По задњем попису из 2011. године, у Горњим Граховљанима живјело је 8 житеља, у Доњим 33, а у Средњим није било никога.
Povezani tekstovi
