U kolonama čemera, na traktorima, prikolicama, na kamionima bez cirada – starci i deca. Bebe u povojima. Sve kulja prema Oštrelju, a od Oštrelja prema Petrovcu. Prema Banjaluci.
RANO jutro, oko pet časova, petak, 4. avgust 1995. Hrvatske snage granatiraju Knin. Tuče i avijacija. Grad je, za čas, postao buktinja. Četrdeset hiljada Srba bilo je u zbegu spasa, ne znajući ni kuda će, ni koliko će trajati njihova golgota.
U kolonama čemera, na traktorima, prikolicama, na kamionima bez cirada – starci i deca. Bebe u povojima. Sve kulja prema Oštrelju, a od Oštrelja prema Petrovcu. Prema Banjaluci.
Svedoči Petar Milanković iz sela Veliki Gradac:
- Prvo sam video da gori srpsko selo Luščani. Čujem da je naša vojska pod mecima napuštala položaje iznad, pa ustaše pale sve redom. Šta ćemo, pitam familiju. Niko ne odgovara. Sve živo zanemelo. Kad, na prag, pade moj komšija borac. Kaže: “Pero, beži! Ako preseku put, gotovi ste. Nema izlaza. Redom rešetaju i kolju…” Šta, opet kolju? Zar nas nisu dovoljno klali u onom ratu, krv im jebem.
Moj unuk Siniša, dvanaest godina samo ima. Zar i on da pamti ono što mi pamtimo? Zar on nedužan da plati za ono što nikom nije skrivio? Tada sam prelomio. Vežem konje. Oni se otimaju, propinju. Čekaj, da pustim krave, da ne polude.
- Konji nekako krenuše. Vuku našu muku. Provlače se između zapaljenih štala i stogova sena. Pretičemo traktore. Ostali bez goriva. A otud pritislo. Samo viču: Teraj dalje, teraj dalje. Pucaju živci, puca mozak. Kako dalje, deco moja.
Sad priča Petrova žena, Ljuba:
- Danima smo putovali, putovali. Danima gladovali. O tome sada razmišljam, u koloni nisam mislila na glad. U Sremskoj Mitrovici, u sportskoj hali, zagrlila sam muža. Poljubila ga i rekla: “Hvala ti što si pustio krave da ne izgore.”
Petar Milanković se ponovo seća:
- Gde god da si se okrenuo u toj koloni od Knina, video si smrt. U Begovićima, u Petrinji… Kako posle takvog sećanja da nađeš mir, čoveče božiji.
U likvidaciji Srba hrvatski bojovnici su primenjivali najstrašnije metode. Klali. Spaljivali. Ubijali metkom u potiljak i ostavljali kraj puta ubijene, da se živi ne vraćaju. U “Oluji” koja je brisala sve srpske žrtve su polivali hemikalijama. Obdukcija koju su obavili stručnjaci sa VMA pokazala je svu monstruoznost zločinačkog krvavog pira.
Goran Svilokosa, dečak iz Srpske Blinje:
- Gledao sam devojčicu. Spuštaju je u raku, kraj puta. A njen otac poludeo. Neće da krene. Zakrčio put. U koloni muk. I to je trajalo, trajalo. Nikada to neću da zaboravim. Nikada!
Dragan Mijoković imao je 1995. godine samo 11 godina. U zbeg iz Gračaca krenuo je za volanom teškog traktora. Na preteškom osmodnevnom putu do Beograda morao je da izraste do simbola stradanja dece Krajine.
- Neki ljudi videli su da neću izdržati, pa su mi pomogli. Vozio sam do Beograda. Iza, u automobilu, moja majka i mlađi brat. Tata je poginuo pre “Oluje”. Da nije, nisam siguran da bi bio s nama, da on svojim snažnim rukama dohvati taj prokleti volan.
Pamti kada su Mijokovićima javili da je pao strateški vrh – Alan. Znali smo šta to znači: naš Gračac je bio na dlanu. Imali smo tri sata za pakovanje. Ma, i manje od toga. Poneli smo samo ono što nam se našlo pod rukom. Sve je stalo u crnu kesu za smeće… Vozio sam krivim cestama, ali to nije bilo toliko teško koliko su bile teške slike koje sam poneo s tog puta.
Svedoči Dragica Vojinović iz Katinovca, kod Vrgin Mosta. Muža joj Miletu dopremili godinu pre “Oluje” iz bolnice u Beogradu. I čim je legao u krevet, umro je.
- Smirio se za sav naš nemir svih ovih godina. A imali smo lepu kuću. Odricali se, gradili je. Ko je mislio na najgore? Onda je sve puklo. Naš Dušan, dete. Seo je na traktor, a iza njega u prikolici puno nečije, tuđe čeljadi. Iglu da baciš, ne bi imala gde da padne. Kuda ćemo? U Glinu. U Topusko. Prema Uni. Iza nas, vidimo, hrvatski tenkovi probijaju srpske kuće. Gaze stoku, mrtve ljude, automobile.
- Prva stanica, šuma kod Rujevca. Traktor nema goriva. Lutamo, onako, a sve mislimo da se probijamo prema Dvoru. Deca iznemogla od gladi. Nema ni vode. Tražimo kakvu baru da se napiju. Mislila sam, neću izdržati, gledajući tu tuđu decu koja se gube u bunilu od gladi i žeđi. Onda smo ugledali Unprofor. Njihovi vojnici su nas poveli do njihovog kamiona. Daju deci hranu, ali izgladneli želudac je ne prima. Povraćaju deca… Odatle smo krenuli prema Sisku. Unprofor nas sprovodi, ali ne vredi, zaustavljaju nas ustaše. Jedan mi stavlja cev puške u usta. Pita gde mi je muž. Umro je, rekla sam.
Savo Štrbac, rukovodilac Dokumentacionog informativnog centra “Veritas”, slaže potresnu priču o ubijanju naroda. U bolnoj evidenciji su imena 1.934 ubijenih i nestalih Srba. Od toga – 1.196 civila. Pola od toga – starci. A od ukupnog broja žrtava, samo u avgustu 1995. godine, ubijeno je 1.883 ljudi. Ili, statistički precizno – po 68 dnevno ubijenih!
- Hrvati su pokopali 911 srpskih tela. Najviše pod oznakom “nepoznat” – navodi Štrbac. – Nešto više od polovine je ekshumirano, a trećina identifikovana.
Preživeli krajiški Srbi su rasuti – kojekude. U Republici Srpskoj, Srbiji, ali i celom svetu. Najveći broj, u matici, je i dalje bez kuće. Sanjaju svoje ognjište. I žive u živim slikama stradanja.
Psiholozi i psihijatri tvrde da su ožiljci progona večiti. Oluja će, dok traju, duvati u njihovim dušama. Ali i u dušama njihove dece. Gubitak zavičaja gotovo je merljiv sa smrću dragog bića. Ta nostalgija je razarajuća. I kad misle da su negde stigli, ne prestaje bol. Slike se vraćaju, kud god krenuli.
BOLNE SRPSKE RANE TRAGEDIJA naroda Republike Srpske Krajine je ogromna, posledice etničkog čišćenja su nezaceljive, one su direktno potrle i ukupnu istoriju Srba na tim prostorima – kaže istoričar dr Momčilo Pavlović. – Ali, koliki je problem u počinjenim zločinima, toliki je i u nepravednoj kazni počinilaca.
(Nastaviće se)
Povezani tekstovi
