HRVATSKE kopnene snage su 4. avgusta 1995. u pet ujutro otpočele operaciju pod imenom “Oluja” masovnim raketno-artiljerijskim napadom ne samo na srpske vojne položaje već i na civilne ciljeve, gradove, sela i saobraćajnice.
Kasnije je otkriveno da je hrvatska vatra bila vrlo precizna jer su raspolagali satelitskim snimcima koje su im dale američke obaveštajno-izviđačke agencije. Dodatnu preciznost omogućile su im fotografije NATO bespilotnih letelica iz specijalne baze na Braču, iz koje su praćene sve radio i telefonske komunikacije Vojske Republike Srpske Krajine.
Srpski civili masakrirani na Petrovačkoj cesti
Veče pre masovnog hrvatskog kopnenog napada, njega je najavila NATO avijacija raketrianjem poslednjih srpskih radara bez kojih je protivvazduhoplovna odbrana slepa. Srpske vojne letelice nisu imale odakle da polete jer je NATO nekoliko meseci ranije uništio aerodrom u Udbini, u Lici, iako za to nije imao dozvolu SB UN. Amerikanci su ovaj napad podveli pod bombardovanje položaja bosanskih Srba.
Piter Galbrajt, tadašnji ambasador SAD u Zagrebu, docnije je u Hagu objasnio da je postojala bojazan da će se vojske Srpske Krajine i RS spojiti, što Amerika nipošto nije želela i odobrila je “Oluju”. Tačnije bi bilo reći da ju je kreirala. U navodno hrvatskoj operaciji u Hrvatskoj presudnu ulogu su imale Tuđmanove snage koje su napale Krajinu sa teritorije BiH sa jedinicama muslimanskog Petog korpusa.
Kada se ovo škakljivo pitanje otvorilo na suđenju Slobodanu Miloševiću u Hagu, Galbrajt je objasnio da je Amerika 1994. naterala zaraćene Hrvate i muslimane u ratnu koaliciju protiv Srba. U to vreme Hrvatska je već ušla u program Partnerstvo za mir, pa ju je NATO “legitimno” naoružao do zuba za buduću ofanzivu na Srbe. Kada je hrvatska vojska 27/28. jula 1995. ušla na srpske teritorije BiH i zauzela Glamoč i Bosansko Grahovo sa okolnim planinskim visovima, prekinuta je saobraćajnica Banjaluka – Knin.
Severna Dalmacija se našla u poluobruču, što je po rečima generala Milisava Sekulića dalo hrvatskoj armiji izuzetno operativno-strategijsko preimućstvo. Odmah po zauzimanju planinskih položaja počelo je svakodneveno hrvatsko artiljerijsko bombardovanje Knina i okoline.
Sve se odvijalo po planu koji su napravili američki generali, angažovani preko privatne vojne kompanije MPRI. Ona je zauzvrat posle rata i zvanično dobila basnoslovno vredan posao opremanja i obuke armija BiH i Hrvatske.
Isti posao ova firma radila je prikriveno od proleća 1994, kada je počala da priprema operaciju “Oluja”. Ona ne bi mogla da bude izvedena bez NATO, ili preciznije SAD. Vojno-politički pokrovitelj i direktan planer egzodusa Srba bila je administracija Bila Klintona, uključujući generala Veslija Klarka s kojim je “Oluju” direktno dogovarao hrvatski ministar odbrane Krešimir Ćosić. Sagledana u svetlu ovih podataka, “Oluja” nije hrvatska pobeda, već obaveštajno-vojna operacija SAD koju je na terenu izvela hrvatska vojska kao NATO pešadija.
“Zaslužna” i Olbrajtova
POVOD za zvaničnu američku podršku “Oluji” dao je ambasador Galbrajt iz Zagreba. On je navodno zapisao priču neimenovanog muslimana iz Srebrenice, koji mu je osam dana posle ulaska Srba u ovaj grad opisao navodni “genocid” koji su izveli Srbi. Galbrajt je priču poslao državnoj sekretarki Medlin Olbrajt, koja ju je začinila lažnim satelitskim snimcima masovnih grobnica i digla galamu da će Srbi osvojiti Bihać i pobiti 20.000 ljudi, ako Hrvati ne isteraju Srbe iz Krajine. Savet bezbednosti je tako zatvorio oči i uši pred progonom 250.000 ljudi.
Boris Subašić
Povezani tekstovi
