Stav Evropskog suda za ljudska prava protivi se svakoj zdravoj logici
NEDELjKO Ćosić se prvi put u januaru 2009. obratio “Veritasu” pismom iz Švajcarske, čiji je i državljanin, raspitujući se za sudbinu svog oca Miloša, kojem se trag izgubio maja 1992. u Splitu. Pošto ga nije bilo u evidenciji poginulih i nestalih, uskoro nam je poštom poslao i dokumentaciju koju je u međuvremenu prikupio.
Nedeljkov otac Miloš Ćosić (1934) živeo je u selu Dobrič, opština Široki Brijeg, u BiH. Živeo je sam i povremeno je imao psihičkih problema. Komšije i dokumenti svedoče da je policija, na pisanu molbu predsednika mesne zajednice, došla u Miloševu kuću početkom maja 1992. U incidentu koji je u stanju duševnog rastrojstva sam izazvao, ranjen je iz vatrenog oružja u levu potkolenicu, posle čega je odvezen u Dom zdravlja Široki Brijeg, odakle je, nakon ukazane prve pomoći, upućen na hirurgiju u Split.
Nedeljka sam uputio na gospodina Tončija Majića, predsednika Dalmatinskog komiteta za ljudska prava sa sedištem u Splitu, koji se u poratnim godinama zaista angažovao na prikupljanju dokaza o stradanju logoraša u zloglasnoj “Lori”. Zajedno su krenuli u potragu za Nedeljkovim ocem, tako što su se 5. maja 2009. obratili županijskom državnom odvjetniku u Splitu, koji je zatražio od vojne bolnice da mu dostavi relevantne podatke o Miloševom boravku u toj bolnici.
Ova ustanova dostavila mu je dokumentaciju iz koje se vidi da je Miloš bio lečen u Splitskoj vojnoj bolnici između 1. i 3. maja 1992. i da je lekarski konzilijum odlučio da mu se amputira noga, što je on odbio, posle čega je prebačen u Vojni zatvor “Lora”.
Advokat se 7. jula iste godine obraća i splitskoj policiji, od koje traži da utvrdi činjenični sled Miloševog nestanka, koja 21. septembra iste godine uzvraća informacijom da osoba pod tim imenom nije registrovana kao zarobljenik u zatvoru “Lora”.
Nedeljko je 25. marta 2014. odvjetniku podneo i krivičnu prijavu protiv N. N. lica, u kojoj traži da se lekari i medicinsko osoblje, koje je bilo u kontaktu sa njegovim ocem u maju 1992. u Splitskoj bolnici, intervjuišu kako bi se utvrdilo gde je njegov otac poslat nakon što je napustio bolnicu. Dopisom od 7. aprila 2014, obavešten je da nema osnova sumnji da je nad njegovim ocem počinjeno krivično delo.
Evropskom sudu za ljudska prava on je zatim podneo tužbu u kojoj navodi da hrvatske vlasti nisu preduzele potrebne korake u istrazi u vezi sa nestankom njegovog oca, pozivajući se na čl. 2. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kojim je propisano da je “pravo na život svake osobe zaštićeno zakonom”.
Hrvatska vlada odgovarila je da je tužitelj bio pasivan dugi niz godina nakon nestanka oca, kao i da su njihovi organi krivičnog gonjenja preuzeli sve relevantne korake kako bi utvrdile okolnosti nestanka tužiteljevog oca, ali da zbog proteka vremena nisu došli do nikakvih opipljivih dokaza. On je uzvratio da je istraga bila vrlo površna, ukazujući i na činjenicu da niko od očevih bliskih rođaka i komšija nije pozvan na razgovor, a žalio se i na činjenicu da ni on, ni bilo ko od očevih rođaka, nije bio uključen u istragu.
Sud u Strazburu, na sednici od 14. marta 2017, u “svetlu svih materijalnih dokaza koji su mu dostupni”, zaključuje da nije došlo do kršenja proceduralnih aspekata Konvencije.
Ključno mišljenje suda ogleda se u stavu da obaveza države da se sprovede efikasna istraga predstavlja obavezu kao sredstvo a ne kao rezultat. U konkretnom slučaju sud primećuje da su nacionalne vlasti saznale za Milošev nestanak prvi put 2009. i tada su započele policijsku istragu, u toku koje su intervjuisale dostupne svedoke i sakupile dostupne dokaze i da su ih pravilno cenile.
Kako niko od svedoka nije imao nikava saznanja o okolnostima nestanka tužiteljevog oca, a drugi tragovi nisu otkriveni, sud pod tim uslovima hrvatskim vlastima ne može staviti na teret bilo kakav propust ili nesavesnost u rešavanju ovog slučaja.
Ova odluka je konačna, što znači da protiv nje nema nikakvog pravnog sredstva. Velika šteta. Naime, ovakav stav Evropskog suda se protivi svakoj zdravoj logici. Čovek je primljen u državnu bolnicu, tamo su ga pregledali državni lekari. Odatle je upućen u državni zatvor i izgubio se na putu od bolnice do zatvora. Kako se to moglo desiti? I šta će civil, uz to teško povređen i duševno bolestan, u vojnom zatvoru?
Jedno je sigurno, da Miloš, zbog svog zdravstvenog stanja i ratnih okolnosti, sam nije mogao nigde pobeći. Sud je potpuno zanemario i činjenicu da su u “Lori” u relevantno vreme “nestajali” (čitaj likvidirani) i mnogi drugi logoraši, koji takođe nisu bili zavedeni u službene protokole. Ovakva odluka nije pravda za žrtve. Sud koji donosi ovakve nakaradne odluke i nije sud.
Savo Štrbac, Dokumentacio-informacioni centar “Veritas”
