Za Hrvate je propis sporan jer je njihov građanin Veljko Marić osuđen u Srbiji zbog ratnih zločina i služi kaznu u jednom od njenih zatvora
IAKO je Spoljnopolitički komitet EP, na sednici od 24. februara, ubedljivom većinom od 50:4, i zvanično odbio njihove amandmane na rezoluciju o napretku Srbije izvestioca Dejvida Mekalistera, hrvatski poslanici prete da će u svim institucijama EU nastaviti da traže da Srbija promeni Zakon o organizaciji i nadležnosti državnih organa u postupku za ratne zločine.
Pokušaće ovo pitanje da stave na dnevni red i plenarne sednice EP u martu. Za Hrvate je propis sporan jer je njihov građanin Veljko Marić osuđen u Srbiji zbog ratnih zločina i služi kaznu u jednom od njenih zatvora.
U pitanju su mnogo veće “ribe” od Veljka Marića, među kojima su Šeks, Glavaš, Merčep i nedavno preminuli Vekić, koji se sa još 40 osoba nalaze na samo jednoj optužnici Vojnog tužilaštva u Beogradu (Kr. br. 152/92) iz 1992. godine, a koju je preuzelo Tužilaštvo za ratne zločine Srbije i 2011. dostavilo hrvatskom pravosuđu radi uručenja gore pomenutima, pošto su u odsustvu procesuirani. Upravo je to isprovociralo Sabor da donese Zakon o ni štetnosti određenih pravnih akata JNA, bivše SFRJ i Republike Srbije.
Marić je kolateralna šteta upravo pomenutog zakona zato što hrvatsko pravosuđe već nekoliko godina ne želi udovoljiti zamolnici srpskog pravosuđa radi saslušanja nekolicine svedoka u drugom krivičnom predmetu protiv njega, bojeći se, po rečima njihova ministra pravosuđa, da ne naprave presedan, po kojem bi priznali univerzalnu nadležnost srpskog pravosuđa, a onda bi se mnogi od pola miliona njihovih veterana mogli naći u Marićevoj situaciji.
Jedna od malo krupnijih “riba” sa već pomenute optužnice je i Tomislav Josić, aktuelni predsednik Stožera za odbranu hrvatskog Vukovara od povratka ćirilice u taj grad, koji se oglasio samo dan nakon pomenute odluke Spoljnopolitičkog komiteta EP i istog dana kada je AI objavio svoj godišnji izveštaj za zemlje Zapadog Balkana, u kojem kritikuje Hrvatsku i zbog niske stope istraga u procesuiranju ratnih zločina nad Srbima i zbog izričitog traženja zabrane upotrebe dvojezičnih tabli u Vukovaru od strane grupe hrvatskih veterana.
Zašto je optužen Tomislav Josić?
Preskočiću dve grupne inkriminacije, a zadržaću se na trećoj koju je priznao, a koja glasi: “Dana 19. novembra 1991. godine, u Ulici Karla Marksa u Borovu Naselju, kršeći pravila međunarodnog prava za vreme oružanog sukoba, na krajnje bezobziran način, lišio života četvoricu vojnika – pripadnika Romanijskog dobrovoljačkog odreda iz sastava VP 3258 Novi Sad, čiji identitet nije mogao biti utvrđen, koji su tog dana zarobljeni, a trojica od njih i teško ranjeni u borbi koja se vodila u rejonu Borova Naselja, tako što je, iako svestan činjenice da se radilo o ratnim zarobljenicima, da su trojica od njih teško ranjeni, da su razoružani i bespomoćni, prišao prostoriji u kojoj su se oni nalazili i hladnokrvno iz svoje automatske puške otvorio rafalnu paljbu prema njima nanevši im više prostrelnih rana od kojih su sva četvorica umrli”, što je okvalifikovano kao krivično delo ratnog zločina protiv ratnih zarobljenika.
Josića je 28. marta 1992. u prostorijama KPD Sremska Mitrovica, ispitivao istražni sudija Vojnog suda u Beogradu, potpukovnik Milorad Vukosav, u prisustvu njegovog branioca po službenoj dužnosti, potpukovnika Petra Vučura. Ispitivanje se vršilo na okolnosti iz krivične prijave, a zapisnik ima nepunih devet stranica. Nekoliko dana kasnije, 23. aprila, na istom mestu, Josića je ispitivao isti istražni sudija uz prisustvo branioca Spasoja Pisarevića.
U prva dva događaja Josić poriče da je učinio ta dela. Kod trećeg, u kojem je on jedini i optužen, priznaje delo uz navođenje mnogih detalja. Priznaje ga zato što su ga teretili i saborci: brat mu Miroslav Josić, Robert Živković, Mario Rosandić i Željko Martinović. Veoma ubedljivo i logično govori o motivu ubistva zarobljenih vojnika, a to je briga za oca, kojeg nije mogao pronaći: “Jednostavno rečeno, nisam u stanju bio da bilo šta razmišljam, a osjećao sam i žalost, razočarenje, bes i sve to me je dovelo do toga da ubijem te vojnike, što u drugom toku stvari ne bih učinio”.
Josić je razmenjen u Nemetinu u avgustu 1992. godine u velikoj grupi ratnih zarobljenika sa obe strane, kojom prilikom su Hrvati preuzeli i kompletne spise vojnog suda uz dogovor da će nastaviti započete postupke pred svojim pravosuđem, što se nije desilo do danas.
Ratni zločini ne zastarevaju, a univerzalna nadležnost u srpskom zakonu obećava da će i Josiću i svim ostalima počiniocima tih dela i nad Srbima i pripadnicima JNA biti kad tad suđeno i da će biti osuđeni.