Медији у Србији су се последњих дана жестоко обрушили на недавно усвојени хрватски Закон о управљању државном имовином (ЗУДИ), називајући га “завршним чином отимања српске имовине”. Пошто овај закон још није објављен у службеном гласилу, потражио сам његов коначни предлог и службено образложење предлагача уз члан 71. који регулише ову материју и ево шта у њему пише:
“(1) Република Хрватска може некретнине на које се односи Уредба о забрани располагања некретнинама на територију Републике Хрватске (Народне новине, број: 36/91) дати у закуп на одређено вријеме, по проведеном јавном натјечају, до склапања међународног уговора којим ће се разријешити имовинскоправни односи на тим некретнинама или до доношења одлуке о изузимању од забране располагања… (3) Даном ступања на снагу међународног уговора, односно даном доношења одлуке о изузимању од забране располагања уговор о закупу се раскида. Закупац ће предати посјед некретнине особи која докаже да је власник некретнине сагласно склопљеном међународном уговору, односно одлуци о изузимању од забране располагања. Закупац има право на уложена средства, те није дужан предати некретнину док му власник не плати накнаду за уложена средства.”
Поменутом Уредбом из 1991. и сетом прописа (уредби и закона) који су уследили наредних година, Хрватска је заправо “национализовала” имовину српских фирми на њеној територији и укњижила их на своје име, али по ранијем закону није могла са њима да располаже пошто су предмет сукцесије између држава бивше СФРЈ, а с којима РХ није склопила одговарајући међународни уговор.
Предратни власници (корисници) покретне и непокретне имовине понадали су се да ће на основу Анекса “Г” Бечког споразума (потписан 2001, а ратификован 2004), по којем сва права на непокретну и покретну имовину коју су грађани или правна лица из СФРЈ имали на дан 31.12.1990. године државе сукцесори морају “признати, заштитити и вратити у првобитно стање”, повратити своју имовину.
Али Хрватска не мисли тако и одбија да врати имовину правним особама позивајући се на одлуку њеног Уставног суда (број У-И-1777/2003 од 17.03. 2009) да Бечки споразум “представља само темељ за склапање даљњих споразума између уговорних страна у погледу уређивања поступка остваривања права на накнаду за уништену, оштећену или несталу имовину, али не и акт подобан за непосредну примјену у сваком конкретном случају”, које је стајалиште крајем фебруара ове године, у предмету “Младост Турист”, потврдио и Европски суд за људска права (ЕСЉП).
Језичким и логичким тумачењем става (1) чл.71. ЗУДИ, произилази да је хрватски законодавац водио рачуна о Анексу “Г” онако како су га у досадашњој пракси тумачили и хрватски судови и ЕСЉП, што поткрепљује и изјава хрватског министра државне имовине, Горана Марића: “И он (закон) ничим не утиче нити се дотиче власништва, власништво је светиња и мора бити светиња и власништво је неотуђиво и овим законом само се активира та запуштена имовина која је већ 28 година угрожава и здравље и сигурност грађана”.
Међутим, власници (корисници) предратне имовине страхују да, у случају да им се неком судском одлуком или међудржавним уговором врате њихови предратни објекати, у пракси неће моћи реализовати поврат ако објекти буду дати у дугогодишњи закуп. “У овом случају РХ само даје могућност давања у дугорочни закуп, тај се уговор о закупу евидентира у земљишним књигама и након потписивања међудржавног споразума кад се утврди власник, власник стиче све користи од тог уговора”, објашњава министар Марић, а тако пише и у ст. 3. цитиране одредбе.
Па у чему је онда проблем? Очито у трећој реченици ст. (3) у којој се наводи да “закупац има право на уложена средства, те није дужан предати некретнину док му власник не плати накнаду за уложена средства”. Овакво законско решење може се анализирати и са разних аспеката. Но, са кога год га аспекта посматрали, доћи ћемо до закључка да није проблем у чл. 71. ЗУДИ, већ у ранијим прописима по којима је имовина српских фирми “национализована” (отета) као и у примени Анекса “Г” Бечког споразума.
Лично не подржавам ничије прописе који се односе на одузимање без накнаде било чије имовине. Што се тичепредратне имовине српских фирми у РХ, сматрам да без проналажења билатералног “институционалног механизма” уговорних страна, Србије и Хрватске, неће бити помака у остваривању права из Анекса “Г” ни пред хрватским ни пред српским али ни пред Европским судом. А то је првенствено државни посао.
Саво Штрбац
