У тој акцији и српска страна је имала губитака: Драган Анђелић и Момир Радуловић су када се запуцало утрчали у његову кућу не знајући да су у њој “зенговци” и обојица су задављена жицом
“У јесен 1991. мала група хрватских војника импровизованим оклопним возилом одлази у патролу. Пада у заседу, возило бива онеспособљено, а они су присиљени сакрити се у оближњу кућу. Њихов отпор удруженим снагама побуњених Срба, ЈНА и српских специјалаца траје готово 24 часа, а паралелно трају напори њихових сабораца да их извуку из окружења. Прича је инспирирана истинитим догађајем“.
Радња је то, према званичном саопштењу, филма “Број 55”, режисера Кристијана Милића, освајача осам Златних арена на овогодишњем Филмском фестивалу у Пули, који се недавно почео приказивати у хрватским биоскопима.
Много година пре него је овај филм снимљен, разговарао сам са Радетом Комленцем, власником куће број 55 у Кусоњама код Пакраца, у којој се одиграо овај догађај, и по којој је назван поменути филм.
Кућа му је била на почетку села, на свега педесетак метара од зоне под контролом ЗНГ, због чега ју је морао напустити већ првих дана сукоба. Дана 8. септембра 1991. “зенге” су са једним оклопним возилом ручне израде, са сликом крокодилских чељусти и натписом “Србождер”, патролирале кроз српска села по којима су убијали и палили.
Да би избегли судбину неких других места, припадници ТО Кусоње су у свом селу сачекали и из ручног бацача погодили ту скаламерију, због чега су је зенговци напустили и утрчали у његову кућу, која им је у том тренутку била најближа. Иако су били опкољени и више пута позивани на предају, пуних 25 сати пружали су отпор све док нису сви, њих 18, изгинули.
У тој акцији и српска страна је имала губитака: Драган Анђелић и Момир Радуловић су када се запуцало утрчали у његову кућу не знајући да су у њој “зенговци” и обојица су задављена жицом. У пуцњави су настрадали и Игњатија Миличевић, Драганов рођени брат (Игњатија је носио презиме тетке која га је усвојила) и Ђорђе Лалић, који је једини од погинулих био у униформи, те Лука Вукосављевић, који и није учествовао у акцији. Од Радета сам дознао да је две године касније у тој истој кући, приликом обележавања годишњице страдања “зенга”, од претходно подметнуте мине, погинуло троје учесника комеморације, а више их је рањено.
Раде је остао све време рата у западној Славонији, али у своју кућу није долазио ни пре ни после минирања, јер је била у опасној зони. Крајем децембра 1991. године у његовом родном селу, Горњи Граховљани, “зенге” су му убиле оца Јову и још 14 мештана српске националности, а посмртни остаци им још нису пронађени.
Хрвати су га заробили у мају 1995, у акцији “Бљесак” и осумњичили да је поставио експлозив у своју кућу, али је поступак против њега обустављен када су сазнали ко је прави починилац. По изласку из затвора, Раде је дошао у Србију и скућио се у Борчи надомак Београда. Почетком овог миленијума подноси захтев хрватским властима за обнову своје куће. Немало се изненадио када му је одговорено да нема право на обнову, јер је власник парцеле на којој је била његова кућа град Пакрац, на којој је у међувремену изграђена капелица посвећена “хрватским бранитељима”. Пошто он своју парцелу није никоме ни продао ни даровао, покренуо је парницу за поврат парцеле или исплату новчане противредности. Изгубио је све спорове на свим нивоима пред хрватским судовима, укључујући и Европски суд за људска права у Стразбуру. Кроз судске спорове, који су трајали десетак година, барем је дознао како је остао без парцеле од 676 квадрата, стамбене и две господарске зграде и права на обнову.
Град Пакрац га је, по завршетку рата, позвао да сам очисти материјал од срушене куће, што он није учинио, јер позив до њега није ни стигао, па је град ангажовао неку фирму да очисти његов терен од свих објеката. Град га је, опет у одсуству, тужио за наплату износа за чишћење његове парцеле и суд је пресудио у корист града. Да би наплатио своје потраживање, град преко суда у извршном поступку његову парцелу ставља на јавну продају, на којој се град појављује и као купац, плативши је онолико колико је коштало чишћење терена.
И град Пакрац, сада своју парцелу, поклања Удружењу родитеља погинулих бранитеља домовинског рата, које заједно са локалном жупом изграђује капелицу која са остатком некадашње Радетове парцеле чини меморијални комплекс.
Раде је морао да плати и парничне трошкове граду Пакрацу и трошак свом адвокату за заступање. За онај први догађај у кући број 55, хрватски судови су у присуству осудили четворицу локалних Срба: Луку Крајновића и Вељка Свакидана на по 20, а Гојка Дамјановића и Жељка Љубишића на по 15 година затвора, док их је неколико десетина под истрагом или оптужбом. За онај други догађај у истој кући, у одсуству је на 20 година осуђен Драганов и Игњатијев брат Милош Анђелић. За убиства Срба у Кусоњама и Горњим Граховљанима нико још није ни процесуиран.
Раде Комленац више не иде у родне Граховљане ни у Кусоње, где је некад имао кућу на броју 55. Ишао би, каже ми пре неки дан, када би му пронашли очеве посмртне остатке да их сахрани. Рече ми и да би, да има пара, и он снимио филм о истом догађају. У његовом филму, за разлику од Милићевог, Срби би били браниоци својих огњишта.
