Готовина је рођен 1955. у Ткону на отоку Пашману у задарском архипелагу. Као 17-годишњак укрцао се на брод и испловио у непознато
НОВА председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић недавно је најавила оснивање првог спољног саветодавног тела под називом Вијеће за домовинску сигурност, које ће, по њеним речима “бити важно за промену стратегије националне сигурности и за будући развој оружаних снага РХ” и у којем ће бити 10 до 15 најискуснијих хрватских генерала, обавештајних и других стручњака, а међу њима и пензионисани генерали Анте Готовина и Младен Маркач,
Ко су Готовина и Маркач?
Готовина је рођен 1955. у Ткону на отоку Пашману у задарском архипелагу. Као 17-годишњак укрцао се на брод и испловио у непознато. Почетком 1973., након успешне обуке у Форт Ст. Николасу, утврђењу у старом делу Марсеља, приступа Легији странаца под именом Андрија Грабовац. Ратовао је широм Африке, све док ‘81. није рањен у Чаду снајперским метком у главу. За све те године догурао је до чина наредника, а за заслуге добио француско држављанство. Под именом Тони Мореманте, постао је инструктор командоса у земљама Средње и Латинске Америке. Три пута је, по више извора, осуђиван на француским судовима због неких од најгорих кривичних дела – оружане пљачке, изнуде и отмице – на укупно 9,5 година затвора, од чега је издржао четири године. Из Буенос Ајреса 1991. враћа се у Хрватску како би суделовао у Домовинском рату. Након што је стекао чин генерала, командовао је операцијом “Олуја” у августу 1995. Због отвореног писма неколицине највиших официра у којему је оштро критикована политика тадашње власти, а којег је и он потписао, пензионисан је 2000. Након што га је Хашки трибунал (МКСЈ) 2001. оптужио за ратне злочине у акцији “Олуја”, губи му се траг све до хапшења на Канарским острвима 7. децембра 2005.
Маркач је рођен 1955. у Ђурђевцу. Средњу школу је завршио у Загребу, где је и дипломирао на ДИФ. Након војног рока 1982. запослио се у полицији, где као спортиста (џудиста) постаје инструктор у Јединици за посебне намене тадашњег РСУП-а. Године 1990. суделује у оснивању полицијске јединице за посебне намене, која је после прерасла у злогласну Антитерористичку јединицу Лучко, за чијег је комаданта именован 1991. године. Туђман га је 1994. именовао за помоћника министра унутрашњих послова, чиме је постао и командант Специјалне полиције. Чин генерала добио је уочи акције “Олуја”, у којој је командовао правцем “Велебит”.
А заједничко им је то што им је суђено пред МКСЈ за злочине над Србима почињеним у “Олуји” у ком поступку је Претресно вијеће једногласно закључило да су били учесници удруженог злочиначког подухвата, чија је заједничка сврха била трајно уклањање српских цивила из Крајине силом или претњом силом, те Готовину осудило на 24, а Маркача на 18 година затвора.
Жалбено веће, којем је председавао израелски Американац Теодор Мерон, цели случај је свело на оцену “правила 200 м”, те закључило да за овај ригидни стандард није било довољно доказа у предмету и, по логици “нема доказа за противправно гранатирање, нема ни удруженог злочиначког подухвата”, поништило целу пресуду Претресног већа и, тесном већином три напрама два, ослободило оптужене генерале по свим тачкама оптужбе. Иако није негирало злочине утврђене у пресуди Претресног већа, Жалбено веће није нашло за сходно да оптужене генерале осуди ни по алтернативним видовима одговорности.
Оно што је пропустило Мероново Жалбено веће, поправило је седамнаесточлано веће МСП фебруарском пресудом донесеном у спору по узајамним тужбама Хрватске и Србије о геноциду, којом је оснажило налазе Претресног вијећа МКСЈ и о планираном етничком чишћењу Крајине и о масовним злочинима почињеним над крајишким Србима током и након операције “Олуја”. Наиме, где год Жалбено веће није преиначило првостепену пресуду, а није ни улазило у анализу убистава и злостављања које је утврдило Претресно веће, МСП их је прихватио као утврђене. Овакав став МСП о, по много чему, контроверзној пресуди МКСЈ у случају “Готовина”, даје потпуно нову димензију акцији “Олуја” и отвара многа питања и могућности крајишких Срба у тражењу обештећења, а органима гоњења и у Србији и у Хрватској намеће обавезу да открију и процесуирају починиоце.
Најављено именовање је, из унутрашње перспективе, мудар политички потез хрватске председнице који ће на тај начин привући велики број гласача ХДЗ на предстојећим парламентарним изборима, али је и “прст у око” сваком Србину из Крајине, као и судовима који су судили тим хрватским генералима, због чега би и Београд требало да заузме јасан став.
Најава именовања поменутих генерала у неко председничино саветодавно тело можда је легална, али је свакако неморалан и неправедан чин којим је послата јасна порука Србима да их у Хрватској не чека ништа добро.
