Избегли и прогнани Срби из Хрватске већ 23 године око Никољдана обележавају Дан и Крсну славу Републике Српске Крајине. Тако је било и ове године: у Новом Саду одржан је Свесрпски крајишки Сабор под слоганом “Док живе Крајишници – живеће и Крајина”, у Београду свечана академија под називом “Крајина живи”, а у Бања Луци сечен је славски колач и отворена изложбе под називом “Оснивање САО Крајине и Републике Српске Крајине“.
Шта то Крајишници обележавају?
Победом екстремно националистичке странке ХДЗ-а на првим вишестраначким изборима у Хрватској, одржаним у априлу и мају 1990, отворен је простор за антисрпску кампању, чији је циљ био минимизирање политичких и националних права Срба, који су били конститутиван народ у тој федералној јединици СФРЈ.
Неуважавање српских амандмана на предлог новог хрватског устава довело је најпре до стварања Заједнице општина Северне Далмације и Лике јуна 1990, а затим и до усвајања Декларације о суверености и аутономији српског народа у Србу 25. јула. Истовремено донесена је и одлука о расписивању референдума о културној аутономији Срба у Хрватској, који је одржан од 19. августа до 2. септембра исте године. На основу резултата референдума Српско национално веће је 30. септембра утврдило да се српски народ изјаснио за српску аутономију “на етничким и историјским територијама на којима живи а које се налазе унутар садашњих граница РХ као федералне јединице СФРЈ”.
У намери спречавања одржавања српског референдума, хрватска власт је реаговала тако што је 17. августа 1990. покушала да из појединих станица милиције у српским градовима одузме наоружање резервног састава милиције, што је довело до подизања барикада и блокаде саобраћаја на прилазима српским местима, које су хрватски медији пејоративно назвали “балван револуција”. Хрватски сабор 22. децембра 1990, без уважавања српских захтева и без званично прокламованог става по питању српске аутономије, усваја нови устав, којим су Срби сведени на националну мањину.
Дан раније, међутим, Српско национално веће и Привремено председништво Заједнице општина Северне Далмације и Лике усвајају Статут и прогалашавају Српску аутономну област Крајина, у чији састав је ушло 13 општина (Книн, Бенковац, Обровац, Грачац, Доњи Лапац, Кореница, Војнић, Вргинмост, Глина, Двор на Уни, Костајница, Петриња и Пакрац) са већинским српским становништвом. Почетком 1991. руководство тадашње СФРЈ безуспешно покушава да арбитрира у решавању насталог конфликта између Книна и Загреба. Хрватска се све више наоружава, повећава број полицајаца, формира Збор Народне Гарде (ЗНГ) као властиту војску, иако је још формално у саставу СФРЈ. У фебруара 1991. Хрватска доноси одлуку да на њеној територији не важе савезни закони, као и одлуку о “раздруживању од СФРЈ”, а представници САО Крајине усвајају Резолуцију о раздруживању САО Крајине и РХ. После формирања САО Крајине, долази до формирања САО Источне Славоније, Барање и Западног Срема (22. фебруара 1991.) и САО Западне Славоније (12. августа 1991).
Хрватски “редарственици” 31. марта 1991. силом улазе на Плитвице, које су биле у саставу Крајине, што је довело до првог озбиљнијег оружаног сукоба у Хрватској. Крајинске власти су “плитвички догађај” искористиле на начин да су наредног дана донели одлуку о присаједињењу САО Крајине Србији. А када је Хрватска, након смиривања ситуације на Плитвицама, одлучила да проведе референдум о статусу РХ (19. маја) и крајинско руководство доноси одлуку о спровођењу референдума о присаједињењу Србији и “за останак у Југославији са свима који то желе”, који је проведен 12. маја и чије резултате је Скупштина САО Крајине потврдила 16. маја.
На простору бивше Југославије пресудну улогу одиграле су одлуке Словеније и Хрватске од 25. јуна 1991. о проглашењу “потпуне државне независности”. Иако је крајем 1991. и почетком 1992. међународна заједница ове одлуке исхитрено “озаконила”, оне су отвориле пут ратном пожару. У том ратном пожару нашли су се и Срби у три аутономне области, које су објединили у РСК 19.12.1991. када је Скупштина српског народа у Хрватској усвојила Устав и прогласила Републику Српску Крајину.
Објављено у Политици, 27. децембра 2018, штампано издање