KAD nas je vodnik Radovan Gotovac iz Šibenika video usidrene kraj Komiže, na Visu, suze su mu krenule.
Bili smo “otpisani”, “skinuti sa hrane”, kako se to u onom nesrećnom ratu šalilo među vojskom. Ipak, mi smo se probili desantno jurišnim čamcem iz napuštene kasarne Kuline posle 36 sati borbe i stigli kao duhovi. Doduše, osmuđeni vatrom, sa samo jednim motorom na DJČ i vrlo, vrlo umorni – ovako glasi kraj potpuno zaboravljene priče o heroizmu dela sastava Ratne mornarice JNA iz izgubljene bitke za Šibensku luku 1991.
Glavni junak, tada vodnik a sada vinogradar, Savo Vojnović, pristao je da, za “Novosti”, onako vojvođanski, natenane “opriča” događaj, jer samo “Novosti” i čita. Jedino nam “zamera” što smo se setili baš sada, kada je u njegovom Begeču kampanja branja paradajza i sakupljanja šljiva.
Na početku veli:
- Odavno sam zamenio Jadran Dunavom i ništa na svetu ne bih dao za pitominu fruškogorskih vinograda!
Potom dodaje:
- Ako ćemo da “kratimo priču za novine”, to je epizoda o 36 sati borbe protiv ustaša petorice vojnika JNA koji su se prvi put videli i sreli u kasarni 16. septembra 1991. godine, dan pred veliki juriš ZNG. Bio sam najstariji sa 24 godine i u kasarnu sam došao iz Tivta dan ranije. Prethodno, moj komandant Gradinac mi je javio da je zastavnik Boško Š. dezertirao sa broda i neko je trebalo da ga zameni. “Ne mogu da ti naredim da ideš mečki na rupu u Šibenik, ali…”, rekao mi je i – nije više ništa trebalo da kaže. Istog trenutka sam se spakovao i krenuo.
VOJNIKE u mornaričkim uniformama – Dejana Ž. iz Beograda, Dejana S. iz Jagodine, Nebojšu K. iz Bosanske Gradiške i Tomića iz Batajnice, Savo Vojnović je video prvi put praktično posle sastanka nekolicine oficira JNA, Srba, koji nisu pobegli iz kasarne Kuline. To je bilo 15. septembra pošto je “okupatorima” u luci JNA uručen ultimatum od bivših kolega, sada u hrvatskim uniformama, da se predaju. Poručnik bojnog broda Radojko Zbiljić, PBB Mile Đorić, PBB Zoran Golubović, stariji vodnik Dušan Božović, zastavnik Jovan Gajić, vodnik Radovan Gotovac, vodnik Goran Simić, vodnik Nedžad Imamović, vodnici Bojan Perović i Vlatko Georgijev nisu hteli da čuju.
Sa mora iz Šibenskog zaliva, ukrcani na dva broda, kapetan fregate Slobodan Raičević, poručnik bojnog broda Vukmir Bandović, vodnik Staletović i vodnik Stjepan Obrovac takođe nisu želeli da odstupe.
- Na dužnost sam stupio kasno po podne 16. septembra, a napad na kasarne u Šibeniku je počeo 17. ujutro, oko 7.15. Dežurni oficir na kapiji je bio poručnik bojnog broda Zoran Golubović, a ja sam bio pomoćnik.
TAČNO u 7.00 čuo se glas preko razglasa: “Časnici i dočasnici, predajte se! Na tisuće časnika JNA diljem Hrvatske je položilo svoje oružje.”
- Čulo se prvo “upozorenje”, a posle 15 minuta počela je paljba po našim položajima. Zauzimamo rov po dogovorenom planu, a niko od nas ne može da veruje da se to dešava. Bivše kolege hoće da nas pobiju – seća se Vojnović.
Usledila je bitka. Trajalo je nekoliko sati kada je preko radio-veze stigla informacija iz Vojnopomorskog sektora da je dogovoreno primirje. Navodno, Hrvati su pristali da obustave napad pod pretnjom Mladićevog Kninskog korpusa.
- Kada je nešto kasnije zazvonio telefon u dežurani sidrišta gde mi je bio štab i kada sam čuo glas klasića Veselina Dakovića: “Đe si, bratski, je l’ veselo i kod vas?”, prvi put sam se nasmejao posle tri meseca – seća se Savo.
Daković je “tešio” klasića kako je pripremio eksploziv da digne u vazduh ogromno skladište torpeda u Minerskoj kasarni, tako da ih ustaše sigurno neće zarobiti”.
- Smeješ se a ne znaš čemu – opisuje trenutak sagovornik.
Usledio je nastavak bitke jer, naravno, ZNG nije održao reč.
KAKO priča dalje bivši mornar, ispostavilo se da Hrvati nekoliko sati nisu pucali jer su preuzimali položaje obalske artiljerije JNA koja se predala. Tada je poginuo poručnik Golubović. Hrvati su sad otvarali artiljerijsku vatru sa do malopre položaja JNA po Kulinama i po jedinicama Ratka Mladića koje su silazile u grad.
- Nas petorica branili smo severni prilaz kasarni. Kasno po podne shvatio sam da nemam komunikaciju preko RUP-a sa našima i procenio da je ostalo ljudstvo ili izginulo, ili su se povukli morem ili preko Remontnog zavoda u drugu kasarnu. Ja sam mogao samo morem i to Desantnim čamcem 630, jedinim koliko-toliko ispravnim – priseća se Vojnović.
HRABRI vojnici ukrcali su se na DJČ-630. Uz Savu Vojnovića, bili su tu Beograđanin Dejan Ž., Jagodinac Dejan S., Nebojša K. iz Bosanske Gradiške i vojnik Tomić iz Batajnice. Doduše, Savo nikad nije plovio brodom na propulzorski pogon, ali je “čuo kako ide”.
Takođe je “čuo” i da mu je desni propulzor na brodu neispravan i da može da radi maksimalno pola sata.
- U zalivu to popodne više nije bilo naših brodova, a znao sam da je Šibenski kanal preprečen čeličnim mrežama i da ne možemo lako da prođemo – nastavlja. – Pošto je pogon bio mimo elisa, ipak smo preskočili mrežu, ali nas je stigla najpre puščana paljba, a onda nas je “poklopila” do juče naša obalska artiljerija. Niko se nije plašio, nije imao kad, sve dok nam nije eksplodirao reduktor na desnom propulzoru i kada je čamac prekrio dim uz malo vatre.
Opet se ispostavilo da su “otpisani” imali sreće. Posade obalske artiljerije su slavile pogodak ne shvatajući da im brod odlazi mimo dometa. Kada su se prisetili, nisu više mogli da gađaju jer je DJČ zamakao.
- Noć je pala oko 19 sati. Prethodno smo teškom mukom pokušavali da upravljamo jednim motorom jer nam je u eksploziji stradalo kormilo. Jednostavno, morali smo da bacimo sidro pred svitanje jer nismo bili sigurni da li se samo vrtimo ukrug ili idemo ka Visu ili možda nazad u Šibenik – priča Vojnović.
A kada je svanulo, videli su ostrvo pred sobom. Jedva su došli nadomak Komiže. Dva Dejana su dobila zadatak da se iskrcaju u civilkama na gumenjaku i da potraže Komandu. Nije se znalo ni čiji je Vis.
- Vodnik Gotovac je stvarno plakao kada nas je video. Nisu verovali da smo preživeli. Moje “otpisane” praktično nisam video od noći 18. septembra, ostali su na ostrvu Vis, a ja sam morao u Tivat na novu dužnost prvim brodom 19. septembra. Predložen sam za Orden za hrabrost, ali je te 1991. ocenjeno da sam još mlad. Dobio sam medalju za vojničke vrline. Dobro, makar sam spasao brod vredan dva miliona dolara – završava bez gorčine Savo Vojnović, heroj iz pitomog Begeča.
VINARIJA “VINOVOJ”
SAVO Vojnović od 2004. više ne plovi ni u Rečnoj flotili. Kada ga je u 40. “zviznuo” infarkt, rešio je da ode na Frušku goru i da kod Begeča zanovi stari vinograd. Malo – pomalo, uz kćeri Jelenu i Tijanu (koje se razumeju i u tehnologiju i u enologiju) i uz ženu Ninu, napravio je jednu od najboljih malih vinarija u Sremu – “Vinovoj”.
- Izađi na sajt “Vinovoj Begeč”, jer ni ja ne verujem kada vidim koliko sam uspeo za ovo malo godina civilstva – kaže nam domaćin.
Glavno vino Savi se zove – “puna jedra”.
Dragan Vujičić
Povezani tekstovi
