Председник загребачког Жупанијског суда Иван Турудић доспео је у ударне вести у многим медијима у региону јавно изнесеном сугестијом да се у хрватски Кривични закон “угради дело порицања карактера Домовинског рата”
ПРЕДСЕДНИК загребачког Жупанијског суда Иван Турудић, прошле недеље је доспео у ударне вести у многим медијима у региону јавно изнесеном сугестијом да се у хрватски Кривични закон “угради дело порицања карактера Домовинског рата” с прописаном казном од три или пет година затвора за тезе попут оних да Домовински рат није био одбрамбени, да није била агресија него грађански рат и да циљ “Олује” и других операција није било ослобађање него етничко чишћење.
Они који подржавају иницијативу судије Турудића, позивају се на сличне законе у Француској и Немачкој – Француска у свом кривичном закону санкционише порицање ратних злочина у Алжиру, а Немачка порицање Холокауста.
Они други сматрају да је Турудић, који котира као могући министар правосуђа у евентуалној влади Томислава Карамарка, овом изјавом почео операционализовати идеју шефа ХДЗ о законском санкционисању непоћудних ставова о такозваним националним светињама, изнесеној пре нешто мање од годину дана, на конститутивној седници Заједнице бранитеља ХДЗ “Гојко Шушак”, да ће свако “морати поштовати вредности на којима се темељи хрватска држава, а то су, Домовински рат, наши бранитељи, наши погинули, политичка доктрина др Туђмана и велико дело Гојка Шушка”.
Ко је Иван Турудић?
Рођен је 1962. у Лугу Градинском недалеко од Вировитице. Дипломирао је на загребачком Правном факултету код професора Звонимира Шепаровића на тему Међународни тероризам. Учествовао је у Домовинском рату, које, према Регистру бранитеља, износи 504 дана проведена у “борбеном сектору”. У време када је Шепаровић био министар правосуђа (1999-2000), Турудић му је био помоћник. У том времену је и написана тужба Хрватске против СРЈ за агресију и геноцид. Турудић је 2012. осудио Иву Санадера због ратног профитерства, узимања мита и злоупотребе положаја и овлашћења на десет година затвора.
Турудић је судио и хрватском војнику Велибору Шолаји због убиства старије неидентификоване женске особе у акцији “Медачки џеп”. У току суђења, његов саборац, Јосип Мршић, признао је да је он први испалио метак из пиштоља у старицу након што га је погледала “изразом тешке мржње”, а затим је и Шолаја у њу испалио “кратки рафал или два-три појединачна хица из аутомата”, што су потврдила и двојица њихових сабораца. Тужилаштво је реаговало тако што је врло брзо против Мршића отворило истрагу због основане сумње да је у старију женску особу “заједно с Велибором Шолајом пуцао из свог особног наоружања те су је тако усмртили”. И када се, по уобичајеним начелима кривичног поступка, очекивало да се поступци споје и донесе јединствена пресуда, претресно веће, под Турудићевим председавањем, у јуну прошле године, Шолају ослобађа оптужбе, уз образложење да “није прецизно утврђено време када је злочин почињен, нити је пронађено оружје којим је извршено убиство”. Пошто се Турудић јавно хвали својим учешћем у Домовинском рату, можда у тој чињеници и лежи одговор на ову и многе сличне пресуде “хрватским бранитељима” за злочине почињене над Србима.
Пошто ова Турудићева сугестија долази након што је МСП одбио тужбени захтев Хрватске да је Србија над Хрватима у рату деведестих, којег они називају “домовинским”, извршила геноцид, уз констатацију да ЈНА није могла извршити агресију на сопствену територију, онда је мала шанса да је одобри међународна заједница, а самим тим и да дође у саборску процедуру као законски предлог. Још је мања шанса да неко законском одредбом санкционише тврдње да је “Олуја” етничко чишћење јер је МСП фебруарском пресудом управо и констатовао “да је хрватско политичко и војно руководство било свесно да ће операција “Олуја” изазвати масован егзодус српског становништва; да су у извесној мери засновали своје војне планове на таквом егзодусу који није сматран само вероватним, већ и пожељним” (параграф. 479).
А пре неколико дана је и немачки председник Јоаким Гаук хрватској председници рекао да је: “грађански рат у бившој Југославији нанео ране које споро зацељују.” Када би прошла Турудићева иницијатива и немачки председник би се убудуће морао суздржавати од оваквих изјава, јер би у противном могао бити осуђен за “порицање карактера Домовинског рата”.
Сва је прилика да је Турудић овом изјавом ипак кренуо у предизборну кампању с циљем да на предстојећим парламентарним изборима, за које се верује да ће се одржати пре времена, с циљем да допринесе победи коалиције око ХДЗ и да себи обезбеди министарску фотељу.
Заиграо је на добитну комбинацију – додворавања полумилионској маси ветерана и Католичкој цркви – по којој је на недавним председничким изборима и Колинда победила.
