Večernje novosti, 26.12.2016., Savo Štrbac: Hrvatski simboli mržnje

Nema zakona koji određuje koji su simboli režima NDH zabranjeni. To znači da Hrvatska sada nema “zakonskog alata” kojim bi se spomen-ploču u Jasenovcu moglo ukloniti, jer valjda bi se zakon provodio i bez apela

POSLEDNjIH desetak dana skoro svakodnevno čitamo i slušamo o postavljanju spomen-ploče poginulim pripadnicima HOS u domovinskom ratu u Jasenovcu, na kojoj je uklesan i ustaški pozdrav iz vremena NDH “Za dom spremni”, što u celom regionu izaziva dosta pažnje i polemika, uključujući i hrvatske državne institucije i visoke funkcionere.

I saborski Odbor za ustavna pitanja, posle burne rasprave 14. decembra, doneo je zajednički zaključak: “Postavljanje spomen-ploče poginulim hrvatskim braniteljima, pripadnicima HOS u Jasenovcu, s rečima `Za dom spremni` u grbu Udruge, vređa žrtve ovog ustaškog logora i sve žrtve ustaškog režima. Odbor poziva nadležna tela državne vlasti da poduzmu nužne radnje kojima će se zaštititi dostojanstvo žrtava i sećanja na njih, a pogotovo na mestima kao što je Jasenovac” te poziva Vladu RH “da utvrdi pretpostavke za institucionalno pravni okvir unutar kojeg će se rešiti pitanje simbola svih zločinačkih totalitarnih režima i zaštite digniteta njihovih žrtava”.

Šta to znači u praksi?

To znači da Hrvatska sada nema “zakonskog alata” kojim bi se spomen-ploču u Jasenovcu moglo ukloniti, jer, da je to bilo moguće, valjda bi se zakon provodio i bez apela.

Miroslav Šeparović, predsednik Ustavnog suda RH, komentariše da “nema zakona koji izričito određuje koji su simboli totalitarnog režima zabranjeni, nego to ocenjuju sudovi u zavisnosti od okolnosti”. I zaista u četiri hrvatska zakona, koji regulišu ovu oblast (Zakon o prekršajima protiv javnog reda i mira, Zakon o javnom okupljanju, Zakon o suzbijanju diskriminacije i Krivični zakonik), ne spominju se ni nacizam, ni komunizam ni njihovi simboli.

Neki komentatori smatraju da bi grb HOS bilo moguće staviti izvan zakona, ali uz sve političke probleme koje bi to donelo, pitanje je bi li se i pravno moglo opravdati s obzirom na to da je već više od četvrt veka u legalnoj upotrebi.

Da bi zabrana bila opravdana, Evropski sud za ljudska prava u Strazburu traži da vlada dokaže da isticanje simbola ima značaj identifikacije s totalitarističkim idejama.

Nekoliko dana kasnije, u centru Zagreba pred prostorijama Srpskog narodnog veća u Gajevoj ulici organizovan je protest na kojem se okupilo između 150 i 200 ljudi, koji se protive zaključku saborskog Odbora za ustav o uklanjanju spomen-ploče za poginule HOS-ovce koja je nedavno podignuta u Jasenovcu. Okupljeni su, uz pratnju jakih snaga policije, uzvikivali pozdrav s natpisa na spornoj ploči, a neki su i na odeći imali ambleme s ovim natpisom.

Dan kasnije u Splitu na utakmici Hajduk – Dinamo obeležilo je neprimereno skandiranje “Torcide”. Nisu to bili pojedinačni povici nego orkestrirano navijanje celog stadiona. Uzvikivalo se “Ubij, ubij Srbina”, “Srbe na vrbe”, “Za dom spremni”, “Ajmo, ajmo ustaše…”, “U boj, u boj”. Na stadionu je bilo oko 20.000 ljudi, najviše mladih. U tome i jeste problem. Tolika masa se ne može kazniti niti prekršajno ni krivično. Njima se nikakvim dekretom – zakonom, nalogom, naredbom, uredbom … – ne mogu zabraniti takvi pokliči.

Pa šta onda raditi?

Treba utvrditi uzrok takvog ponašanja, posebno mladih, od kojih su mnogi rođeni posle rata devedesetih. Uzrok se, po meni, nalazi u dugogodišnjoj intenzivnoj indoktrinaciji mladih u mržnji prema Srbima i pravoslavlju preko svih segmenata društva (porodice, ulice, škole, crkve, medija…), koje intenzivno traje od početka devedesetih. Da bi se taj uzrok otklonio, potrebno je da svi ti segmenti društva, sa makar istim, ako ne i jačim intenzitetom počnu odgajati mlade ljude u duhu tolerancije drugih i drugačijih. Naravno, to podrazumeva i mnogo objektivnije prikazivanje istorijskih događaja, a samim tim i suočavanje sa tamnijom stranom i novije i starije sopstvene prošlosti. To je dugotrajan proces u koji treba da država uloži mnogo rada, truda, mudrosti i novca.

Nedavno je hrvatska predsednica, komentarišući poruke iz Beograda nakon hrvatske blokade poglavlja 26, rekla da “u Hrvatskoj nema ustaštva”, te se izvinila naciji za grešku što su se u paketićima koje je podelila deci u Dubrovniku našla i čokolada proizvedena u Srbiji, a predsednik vlade se u jednoj veoma gledanoj TV emisiji na HRT na ponovljeno pitanje novinara uslovno izvinio “svima koji su povređeni” onom pločom hosovcima u Jasenovcu, istovremeno nalazeći i opravdanje za njeno postavljanje i dalji ostanak.

Sve dok se ovako prema amblemima i simbolima zloglasnog ustaškog režima odnose državni funkcioneri najvišeg ranga, mala je šansa da se prestane sa orkestriranom indoktrinacijom mladih u mržnji prema “drugima i drugačijima”.

Savo Štrbac, Dokumentaciono-informacioni centar “Veritas”