ДАНАС се навршава 31 година од када су хрватске снаге у касарни у Бјеловару након предаје убиле више официра и резервиста Југословенске народне армије (ЈНА), подсећа документациони центар Веритас
За тај ратни злочин нико није одговарао, иако се зна да је стрељање наредио председник Кризног штаба Бјеловара Јуре Шимић.
Тог дана су, након договореног уласка у касарну, припадници Збора народне гарде (ЗНГ) стрељали команданта 265. моторизоване бригаде пуковника Рајка Ковачевића и његове помоћнике потпуковника Миљка Васића и капетана прве класе Драгишу Јовановића.
Њихова тела сутрадан су, по Шимићевој наредби, била изложена у касарни, а грађани Бјеловара су скрнавили њихове лешеве обилазећи касарну.
Шесторица резервиста ЈНА из Бјеловара – Радован Барберић, Здрако Докман, Радован Грдељевић, Иван Хосјак, Бошко Радоњић и Милорад Ђорђевић су издвојени у полицијску станицу, одакле су после четири дана изведени и стрељани у шуми Чесма, недалеко од Малог Коренова.
Цивил из Бјеловара Саво Ковач, који је такође био са њима, и поред три прострелне ране преживео је стрељање.
- За злочине над припадницима ЈНА, тада једине легитимне и регуларне војске у држави СФРЈ, у чијем саставу је у то време формално-правно била и Хрватска, иако је било и пријава пред Хашким трибуналом и оптужница пред Војним судом у Београду и суђења пред хрватским судовима, још нико није осуђен – наводи се у саопштењу Веритаса.
У суседном селу Беденик, у магацину борбених средстава, капетан прве класе Милан Тепић подигао је у ваздух 170 тона експлозива како би спречио да муниција падне у руке припадницима ЗНГ.
Том приликом погинули су он и војник Стојадин Мирковић који није хтео да се преда, док су хрватске снаге стрељале старијег водника Ранка Стевановића који се предао, као освету за погибију 11 својих војника у експлозији.
У суседном селу Беденик, у магацину борбених средстава, капетан прве класе Милан Тепић подигао је у ваздух 170 тона експлозива како би спречио да муниција падне у руке припадницима ЗНГ.
Том приликом погинули су он и војник Стојадин Мирковић који није хтео да се преда, док су хрватске снаге стрељале старијег водника Ранка Стевановића који се предао, као освету за погибију 11 својих војника у експлозији.
Председништво СФРЈ је 19. новембра 1991. прогласило мајора Милана Тепића за народног хероја. Војник Мирковић је 1999. године одликован Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена, док га је 2014. године Свети архијерејски синод СПЦ одликовао Орденом Светог Саве трећег степена “за врлински живот, пожртвованост и посведочену љубав према Богу и ближњем свом”.
Говор Милана Тепића:
Војско,
Слушајте ме добро! Не знам колико ћемо моћи још овако да издржимо, усташе ће тек жестоко навалити и настојати да нас заскоче. Зато су пажљиви са ватром и избегавају да ударају по складишту, јер ово што ми имамо овдје за њих је више него драгоцјено. Искључиво је моја брига да они то не добију у руке, јер можете замислити каква би то трагедија била за наш народ. Ово је моја давна одлука и молим да се не коментарише.
Кад дође тренутак да се више не може издржати и кад дође мука до ока, тражићу да се удаљите на пристојну удаљеност од главног објекта. Дакле, не замјерите ми ако сам негдје према неком од вас погријешио, али хоћу двије ствари да урадим уз вашу помоћ: да усташама не дам Беденик и да ви останете живи. Нека неко од вас сачува овај мој ратни дневник. Вољно и збогом, јунаци моји!
Povezani tekstovi
