ДИЦ Веритас, 14.08.2014., Билтен 174, август 2014.

РИЈЕЧ УРЕДНИКА

Веритас: Билтен 174, август 2014, насловница

Шеснаестог новембра 2013. године навршила се година дана од објављивања непоштене и срамотне ослобађајуће пресуде хрватским генералима за злочине почињене над Србима у акцији Олуја (Готовина и др), коју је изрекло Жалбено вијеће Међународног кривичног суда за бившу Југославију (МКСЈ). А Претресно вијеће истог суда је, 15. априла 2011., једногласно закључило да су двојица од тројице оптужених генерала, Анте Готовина и Младен Маркач, били учесници удруженог злочиначког подухвата, чија је заједничка сврха трајно уклањање српских цивила из Крајине силом или пријетњом силом, те их осудило на 24, односно 18 година затвора.

Жалбено вијеће америчког судије Теодора Мерона поништило је цијелу пресуду Претресног вијећа и ослободило оптужене генерале по свим тачкама оптужбе. Иако није негирало злочине утврђене у пресуди Претресног вијећа, Жалбено вијеће није нашло  за сходно да  оптужене генерале осуди ни по алтернативним видовима одговорности. И тако се од једногласне оцјене Претресног вијећа да су највиши припадници хрватског руководства, укључујући и предсједника државе, склопили удружени злочиначки подухват ради етничког чишћења Срба из Крајине, дошло до подијељене одлуке Жалбеног вијећа, донијете са три гласа против два, „да по доказима у предмету ниједан разуман суд није могао утврдити да је такав подухват постојао“.

У Билтену број  173,  из августа 2013. године, објавили смо сажетак пресуде Жалбеног вијећа (Готовина и др) те издвојена мишљења двојице часних судија тога вијећа, Покара и Агиуса, и реаговања домаћих и страних медија те домаћих и међународних организација за људска права и истакнутих појединаца који се баве проблемима ратних злочина, укључујући и тематску дебату на Генералној скупштини УН-а на тему “Улога међународног кривичног права на помирење”. Објавили смо и Веритасову иницијативу за преиспитивање поменуте правоснажне пресуде, за коју смо добили писане подршке Тужилаштва за ратне злочине и Националног савета за сарадњу са МКСЈ Републике Србије.

Веритас је своју иницијативу темељио на новим чињеницама (110 ексхумираних посмртних остатака Срба у сектор “Југ”) до којих се дошло по правоснажности пресуде, сматрајући да толики број ексхумираних посмртних остатака представља нову чињеницу, која није била позната Тужилаштву МКСЈ у вријеме поступака пред Претресним и Жалбеним  вијећем  и  која  ни  уз  дужну  ревност није могла бити откривена а која би, да је била доказана, могла бити одлучујући фактор приликом доношења одлука обају вијећа, што је законит разлог за подношење захтјева за ревизију.

Очекивали смо и надали се да ће тужилаштво МКСЈ, послије свега што се десило по објављивању ослобађајуће пресуде Жалбеног вијећа у случају “Олуја”, барем поднијети захтјев за ревизију и тако покушати, колико толико, спасити углед те установе. Узалуд. Главни тужилац Брамерц се приликом боравка у Београду, у новембру прошле године, својим домаћинима у Тужилаштву за ратне злочине “правдао” да чињенице наведене у Веритасовој иницијативи нису потпуно ни нове а ни довољно снажне да би суд прихватио њихов евентуални приједлог за ревизију поступка. Увјерен сам да би исход био другачији да Мерон није поново изабран за предсједника Трибунала (1. октобра  прошле године) и за предсједника Резидуалног механизма (у марту 2012). А то заправо значи да је он, са свим својим функцијама и као потпуно лојалан својој држави, апсолутни господар у МКСЈ у најширем значењу те ријечи, због чега му се нико више и не супроставља, укључујући и тужиоце. Замјерити се Мерону исто је што и замјерити се САД-у. Нажалост, на овај начин је стављена тачка на случај “Олуја” пред МКСЈ.

Један од битнијих догађаја, који је у директној вези са операцијом Олуја је и спор пред Међународним судом правде (МСП) о геноциду по узајамним тужбама Хрватске и Србије. У прошлогодишњем специјалу објавили смо информације и реаговања у вези овог спора, међу којима су значајно мјесто заузамале изјаве челника обе државе о могућностима вансудског рјешења спора, што је имплицирало узајамно повлачење тужби. Ми Крајишници окупљени око Веритаса говорили смо да је узајамно повлачење тужби против интереса нас Срба из Хрватске, али и Срба генерално, надајући се да до повлачења заиста неће ни доћи и да ће мо се појавити на главном претресу.

Наша очекивања су се испунила и главни претрес је одржан у Палати правде у Хагу од 3. марта до 1.априла ове године. Имао сам част и задовољство  да десетак дана са галерије Палате правде пратим главни претрес и жестоку правну борбу нашег тима у увјеравању седамнаесточланог судског вијећа да је хрватска акција Олуја била геноцидна. Лично сам задовољан са начином на који су “наши момци” презентовали нашу аргументацију и побијали тврдње протустранке. У знак великог поштовања и искрене захвалности нашег правног  тима, одлучили смо да све записнике са главног претреса у којима они говоре о Олуји преведемо са енглеског на српски и да све то и објавимо у овогодишњем билтену. Препоручујем потенцијалним читаоцима да обавезно прочитају сериоизна и луцидна излагања главног заступника Србије господина Саше Обрадовића и чланова нашег тима професора В. Шабаса и адвоката В. Џордаша и Н. Лукића.

Без обзира какву ће одлуку донијети суд, ми крајишки Срби смо већ сада побједници самим тим што смо искористили прилику и изнијели пред највишу свјетску правосудну установу на најбољи могући начин доказе о нашем страдању, и четрдесетих и деведестих, прошлог вијека. Свима онима који су говорили да се пресуда унапријед зна – да ће суд одбити захтјеве и једне и друге стране – одговарам да ће и у том случају суд, макар у образложењу, морати одговорити на наше питање: шта је то, ако није геноцид, када једна држава протјера преко 400.000 припадника једног народа, када их преко 7.000 побије и када им опљачка и уништи сву приватну, колективну и духовни имовину и када им и послије 19 година разноразним мјерама спријечава повратак у завичај. Какав год одговор добили, бити ће то много више од онога што имамо сада.

Читајући записнике са суђења читаоци ће примјетити да су наши заступници “оживјели” и пресуду Претресног вијећа ICTY-а у случају Олуја, што је најбољи знак да ни тај процес, без обзира на коначан исход у кривичном поступку, није био узалудан.

Још један од значајнијих догађаја који је у директној вези са операцијом Олуја је и парнични поступак пред Федералним судом у Чикагу по тужби Крајишника против конзултантске фирме МПРИ, коју су амерички адвокати поднијели у августу 2010. године због накнаде штете у износу од 10,4 милијарде долара а по основу саучесништва у геноциду. У прошлогодишњем специјалу објавили смо текст Треће измјењене тужбе Крајишника (такође први превод на српски језик) са осталим информацијама и реаговањима на овај поступак. Као што се и очекивало, овај предмет је мировао ову годину а вјероватно ће мировати све док МСП не донесе пресуду о геноциду, што би се могло десити до краја ове или почетком идуће године.

“Олуја” је, помало неочекивано, стигла и пред Европски суд за људска права, чије сједиште се налази у Стразбуру. То смо дознали од хрватске Владе, која је 10. јула о.г. донијела одлуку о оснивању Међуресорне радне групе за подршку Канцеларији заступника Хрватске пред Европским судом за људска права у припреми предмета који се односе на истраге ратних злочина и других кривичних дјела почињених за вријеме или непосредно након акције Олуја 1995. Из изјаве потпредседника владе Ранка Остојића, сазнајемо да су пред судом у Стразбуру почели судски поступци по 21 тужби више подносилаца против Хрватске, који сматрају да државна тијела нису спровела ефикасну истрагу смрти њихових рођака, цивила који су погинули за вријеме или непосредно након акције Олуја у августу 1995. У сваком предмету  држава треба  да достави прво изјашњавање том суду најкасније до 15. септембра, што је врло битно јер се ради о утврђивању да ли су повређена конвенцијска права. Да би дошли пред Европски суд, породице жртава морали су проћи дугогодишњу “правну голготу” пред хрватским судовима пред којима су изгубили спорове. Очекујемо да ће пред овај суд стићи још много појединачних тужби оштећених Срба у Олуји и да ће тај суд преиначавати пресуде хрватских судова у корист оштећених Срба.

На крају, али не и мање значајно, и у овогодишњем специјалу у поглављу “Између двије годишњице” објављујемо информације о ексхумацијама и идентификацијама жртава Олује, о процесима против починилаца злочина над жрвама Олује пред националним судовимау БиХ и РХ, као и парастосима и поменима жртвама Олује.

Све то радимо да се не заборави август 1995., једна од највећих српских трагедија.

Народ који заборавља своју прошлост, нема право ни на будућност (руска пословица).

Саво Штрбац