Da nije bilo dokumentarnog filma “15 minuta – masakr u Dvoru” autora Džordža Larsena i Kaspera Vedsmanda, koji je prikazan prošle godine na festivalu u Sarajevu i na Radio-televiziji Srbije, gotovo da se ne bi ni znalo za svirepi zločin u kome je u školi u Dvoru na Uni za vreme “Oluje” 8. avgusta 1995. godine likvidirano devet invalida i duševnih bolesnika koji su tu dospeli bežeći ispred Hrvatske vojske.
Mislili smo da će danski vojnici sačuvati živote pacijenata: Ljubica Janjanin
VERITAS: Egzekutori hrvatski diverzanti
Do 7. avgusta većina evakuisanih je napustila osnovnu školu u Dvoru na Uni, ali su najnemoćniji ostali. Sutradan, oko 14.30, grupa vojnika bez oznaka pripadnosti ušla je u školu i iz neposredne blizine, u roku od 15 minuta, pobila nemoćne civile.
Od devet žrtava, jedna je hrvatske, a ostali su srpske nacionalnosti. Prema našim istraživanjima, te nesrećne ljude pobili su pripadnici specijalne izviđačko-diverzantske jedinice Hrvatske vojske kojom je komandovao Matija Ciprić, zabeležio je Dokumentacioni centar Veritas.
U filmu je svedočila i Ljubica Janjanin iz Petrinje, koja danas živi u Zemunu. Ona je tada sa kćerkom tražila način da se što pre izmesti iz grada koji je neprestano bio izložen granatiranju i tako stigla do tamošnje bolnice gde su za evakuaciju pacijenata imali na raspolaganju samo jedan stari autobus.
- Naš komšija lekar nam je dozvolio da uđemo pod uslovom da pomažemo u transportu bolesnika koji su već bili u autobusu. Jedna žena bez noge i sa dva štapa sedela je na podu. Druga je kao težak invalid s velikom grbom ležala na dva sedišta i zbog svog hendikepa nije mogla da sedi bez pomoći druge osobe. Ćerka i ja smo je podigle i onda sam je stavila u krilo nakon što smo i onu drugu smestile na sedište. Sve vreme vožnje čuli su se jauci, zapomaganje. Putevi su bili puni izbeglica, koji su se u kolonama kretali prema Dvoru na Uni i Republici Srpskoj – seća se Ljubica uslova pod kojima su evakuisani teški bolesnici.
U Dvor su stigli noću. Smestili su ih u zgradu škole jer se mislilo da će tu biti najbezbedniji zbog prisustva Unprofora.
- U blizini je bio punkt Unprofora čiji vojnici, međutim, nisu želeli ni da nam se obrate, a kamoli da nam pomognu – priča Ljubica Janjanin koja je uspela da izađe iz zgrade škole pre masakra.
Ona će, kao i ostali, tek iz ispovesti danskog oficira Jorgena Kolda u dokumentarcu saznati da je taj bataljon imao naređenje da se ne meša, kao i da su vojnici postali svesni da se radi o invalidima tek nakon 8. avgusta kad su u školu upali ljudi u uniformama bez oznaka i brutalno pobili bolesnike. Danci su posle toga ušli i fotografisali žrtve.
U Dvoru su u to vreme već bili pripadnici hrvatske vojske, o čemu je u dokumentarcu svedočio srpski general Mile Novaković (u međuvremenu je umro) zbog čega je, pored ostalog, film u Hrvatskoj dočekan na nož.
Zločin još uvek nije procesuiran, niti je iko za njega optužen.
M. Ljubičić – Vesti
Povezani tekstovi
