Piše: Milan JOVANOVIĆ
Da je Vučić Putin, kao što nikada nije bio, a da je Srbija Rusija, kao što nikad neće biti, onda bi Sonja Biserko odavno omastila rešetke, ili bi bar negde iz progonstva širila svoje ideje o srpskoj genocidnosti. Ovako, Crvena Sonja se šepuri u haškim papirićima kao ključni svedok da je ogavna Srbija planirala da pomlati sve u nevinoj i jadnoj Hrvatskoj, i to od kolevke, pa do groba.
Crvena Sonja je mitološko biće pod posebnom zaštitom države Srbije: mitološko, jer normalan um ne može da pojmi da takvo nešto postoji. Zaštitu su joj dali, jer joj tobož prete neprijatelji svih boja i veličina. Tako ona u svojim očima naprasno poraste, prosto se naduva, pukće od veličine i značaja.
Crvena Sonja je takođe i misteriozno biće: ne zna se od čega živi, ko joj daje pare, da li se napaja zracima iz kosmosa, ili pretura po kontejnerima, maskirana brkovima da je ne prepoznaju skinsi, jer skinsi – onaki si.
Biserko, oh kakvo plemenito prezime, sledi tragove svoje istomišljenice Nataše Kandić koja je, iznervirana tim prokletim i neumoljivim činjenicama, našamarala srpskog izbeglicu sa Kosova. Crvena Sonja deli šamare na sve strane, za te pare ona bi toj gamadi svih boja i veličina ložila vatru na prsima, čupala nokte i vadila oči čarne, ali oslobodioci Turci se u Srbiju još nisu povratili.
Ako i to dočeka, spremiće Crvena Sonja usijana klješta, pa da i iz Porte kane neki dukat. Zato me čudi hrabrost šefa srpskog pravnog tima u Hagu, Saše Obradovića. O, grozote, on se usudio da detalje Sonjinog svedočenja obelodani širokoj svetskoj javnosti i da joj natakari na nos kako je ona kompetentna za hrvatsku tužbu protiv Srbije koliko i Pavelić za pitanja ljudskih prava.
Pa su se ‘Rvati ljutnuli. Pa su zapretili da će se žaliti. A, onda su napunili gaće kad je trebalo da, po svojoj tradiciji, raščereče Srbina, samo što je ovog puta taj Srbin bio Savo Štrbac, potkovan dokazima o monstruoznostima kakvih se ne bi postideli ni Luburić, Ljubo Miloš i Fra Satana Majstorović zajedno.
I rešili su da se prave blesavi, da njih kobajagi Savine budalaste optužbe ne zanimaju, pas laje, vetar nosi, samo vi Srbi čitajte, ionako ni na opancima niste stigli da ponesete komad “hrvatske” zemlje.
Ne zameram ja Crvenoj Sonji što je izdajnik, što se prodala za trideset srebrnjaka. Svako ima pravo da bude đubre – za to još, bar u Srbiji, koja nije Rusija, i kod Vučića, koji nije Putin – ne sleduje robija. Đubretarstvo je moralna kategorija, koju ni jedan paragraf ne poznaje.
Zanima me samo kako Crvena Sonja može da zažmuri na poklanu srpsku decu od 1941. do 1995. Kako hladnokrvno prolazi pored hiljada siročića i beskućnika koji tumaraju Beogradom, sećajući se da su nekad, nekad davno, živeli tamo gde su rođeni, u Kroaciji, svežem ponosu Evropske unije.
Da li Sonja ponekad baci pogled na ispovesti od kojih se srce kameni, a krv ledi u žilama. Kakav to digitron ima kojim može da se izračuna: broj mrtvih Srba, podeljeno sa minusom savesti, jednako je toliko evra.
Kada će, i da li će, država Srbija, kad se i ta haška lakrdija okonča, napisati prijavu za lažno svedočenje protiv S. B. Za laž protiv sopstvenog naroda, a u korist neprijatelja, koji nikad i nije imao nikakav drugi cilj do potpunog uništenja remetilačkog srpskog faktora.
Crvena Sonja Biserko je saučesnik u nastavku genocida, samo drugim sredstvima. Sibir prosto vapi za njom, a Vladimir Vladimirovič bi se njenom dolasku baš, baš obradovao. On sa takvima razgovara onako kako zaslužuju, za razliku od Beograda kome se i od Sonje gaće tresu. Čast izuzetku, Saši Obradoviću.
Povezani tekstovi
