Пише: Саво Штрбац
У тексту под истим насловом, објављеном на овим страницама пре осам дана, написао сам да су у последњих пола године, по истом моделу, подигнуте и две оптужнице против двојице припадника СВК, што је привукло пажњу читалаца уз молбу да и тим случајевима посветим једну колумну, што и чиним овом приликом.
Жупанијско државно одветништво у Сплиту 27. новембра 2025. на службеној интернетској странци ДОРХ-а објављује два саопштења, у којима се наводи да су, након спроведене истраге, подигли две оптужнице против два припадника СВК због кривичног дела ратног злочина силовањем, с предлогом да им се суди у одсуству, јер се од августа 1995. крију у Србији.
Први (1970) се терети да је у првој половини 1992, у привремено окупираном селу на подручју Промине “с још шест наоружаних припадника исте српске паравојне јединице дошао у кућу жртве, тада малолетне женске особе, где су је окривљени и остали припадници српске паравојне јединице силовали”.
Други (1967) се терети да је током 1993, у привремено окупираним селима на подручју Промине “више пута силовао тада малолетну женску особу те да је крајем 1993. заједно с више наоружаних припадника српских паравојних постројби физички злостављао три жртве, при чему су две жртве силовали”.
Скоро сви хрватски медији су пропратили подизање ових оптужница и открили имена оптужених, први се зове Ненад П. а други Жељко Ц., оба из Развођа, али не и име оштећене, иако је у питању иста особа у оба случаја, која се, по “Веритасовим” сазнањима, зове Жељка И. из Сукноваца.
“Кад су ЈНА и српске паравојне јединице окупирале села у општини Промина, већина грађана хрватске националности је прогнана. Моја мајка, браћа и ја нисмо ишли нигде. А чим су припадници ЈНА и српских паравојних јединица ушли у село, почели су пљачкати и палити куће те малтретирати преостало малобројно хрватско становништво. Припадници српских паравојних јединица су ухапсили једног од моје браће и затворили га у книнском затвору, тако да смо мајка, други брат и ја у кући остали сами. Тог једног дана касно навече у кућу су нам ушли одевени и наоружани припадници српских паравојних јединица. Било их је седам. Неки су причали екавицом па сам закључила да су из Србије, а неки ијекавицом па су то вероватно били домаћи Срби из проминских села. Међу њима био је и Ненад П. По уласку у кућу одмах су избацили мајку и брата ван. Остала сам сама с њих седморицом. Силовали су ме, један по један. Међу њима и Ненад, којег познајем јако добро”, преносе хрватски медији потресну причу оштећене Жељке И., чији наставак се налази у другој оптужници:
“По одласку из Сукноваца у Лукар у марту 1993, уселили смо у кућу једног Хрвата, који је свој дом напустио, где смо се обратили за помоћ припадницима Унпрофора, очекујући да ће нас они заштитити. Али упркос томе, припадник српских паравојних јединица Жељко Ц. из Развођа силовао ме петнаестак пута. Једном је српска војска ухапсила већи број Хрвата и све их затворила у фабрику ‘Синтал’ у Оклају, тако да смо мајка, брат и ја били затворени с осталима. У тој фабрици су потом српски војници прво силовали моју мајку, а онда и мене. Међу њима је био и тај Жељко Ц.”
У међувремену сам извршио и увид у оригиналну оптужницу против Ненада П., у којој је дело описано још стравичније, сликовитије и перверзније. И кад нормалан човек све то прочита, може само закључити да су Ненад П. и Жељко Ц. монструми који су заслужили најтежу могућу казну. А и то је мало.
Међутим, прича има и наличје. Прочитавши у медијима шта се Ненаду П. и Жељку Ц. ставља на терет, самоиницијативно ми се јавио њихов комшија Бошко П., који тврди да одлично познаје актере – и оштећену и оптужене.
Бошко је и пре рата радио као инкасант за воду у проминским селима и нема породице коју није познавао. Бошко П, Ненад П. и Жељко Ц. су из Развођа, у којем су живели мешано и Срби и Хрвати, а оштећена Жељка И. је из суседног села Сукновци, у којем су живели претежно Хрвати. Људи из та два села дружили цу се на испаши стоке, ишли у исту школу и често једни против других играли фудбал.
Жељка је живела с мајком Луцом и два брата Жељком и Недјељком. Њен отац Иван, изузетно добар човек, је дуго радио у Немачкој, али је умро пред рат. Луца је била доста агресивна, стално се свађала и тукла с комшијама. Једном ју је у некој свађи комшија Хрват Марко А. ударио каменом плочом у главу. Луцин млађи син Недјељко је почетком рата доспео у кнински затвор, и уместо да иде у размену, вратио се у село код мајке, где је неколико дана касније сачекао Марка А. и убио га неком жељезном шипком, а затим побегао на хрватску страну.
Бошко је у фебруару 1992. у свом селу сусрео Луцу, која му се плачући пожалила да су јој неки српски војници украли коња, краву и једну кућу запалили, а деца да се крију у шуми, па ју је позвао да се с децом и с преосталим благом пресесли код њега, рекавши јој: “Kако буде мени, тако ће бити и теби и твојој деци.”
Луца је прихватила Бошков позив, и с обоје деце, кравом и 16 оваца, преселила се код њега, где је остала све до априла 1995. За то време ни њу ни њену децу нико није дирао. Једино су њему Срби приговарали што штити “усташе”. Луцин син Жељко пре рата је из неке пушке, коју је сам направио, себи избио око, због чега је доспео у шибенску болницу, одакле је побегао натраг у село. Због тога је био неспособан за војску и код Бошка се нормално понашао. Ни са Жељком није било проблема – у школу није ишла, понекад је чувала овце, а највише се дружила са једном девојчицом из Оклаја, њеног узраста, такође Хрватицом, која се “склонила” у њихово село код кума Србина Драге П. Жељка је једном, уз помоћ Унпрофора, путовала на неколико дана код сестре Марине С. у Задар. Луца је неколико пута споменула да јој је син Недјељко у Госпићу, по чему је закључио да је у затвору због убиства Марка А.
У априлу 1995. Луца се с децом преселила у Лукар и уселила у једну празну хрватску кућу у непосредној близини кампа Унпрофора из кенијског контингента. Када их је посетио, у кући је затекао и једног Кенијца у присним сценама са Жељком (“чешкала га по леђима”). Луца и њена деца, Жељка и Жељко остали су у Лукару и кад је почела “Олуја”, док је Бошко са својом фамилијом избегао у Србију.
Бошко је, први пут после “Олује”, 2002. посетио завичај. Своју кућу затекао је запаљену и опљачкану. Навратио је и у Сукновце код Луце, која га је врло срдачно дочекала и од које је дознао да се Жељка била удала негде у Равне Котаре, од тог мужа је побегла и у то време живела у Развођу с једним много страјиим човеком по надимку Жућо, док му синове није ни помињала. Годину дана касније, приликом друге посете завичају, дознаје да је Жељко подметнуо неку експлозивну направу у виноград пок. Марка А., која је ранила Марковиг сина Брацу, након чега је и Жељко смештен у душевну болницу на Угљану.
Познато му је и да је Луца у међувремену умрла. Умро је и Жељкин муж Жућо, а није му познато где су тренутно Жељка и брат јој Недјељко. Бошко тврди да Ненад, који је у то време већ био и ожењен, није имао никакав контакт са Жељком, а да му се Жељко Ц. сам похвалио да се забављао са Жељком.
Ко год чује Бошкову причу, мора посуњати у истинитост Жељкине верзије догађаја, на којој тужилац темељи оправдану сумњу, потребну за оптужење, уз “натегнути” закључак да Жељкину верзију поткрепљује и неколико сведока, који су је чули од њене пок мајке Луце и брата Жељка, наспособног за сведочење (и за војску).
А Бошка П., јединог доступног релевантног сведока, који се сам нуди, нико неће ни да саслуша, иако често одлази у Хрватску и редовно га приводе и испитују за све остале догађеје из ратног периода?!
После Бошковог исказа нема случаја, нема оптужбе, нема ништа, осим голе конструкције неке несрећне жене из још несрећније породице, која је искористла ситуацију да у животу нешто, макар и на кварно, добије трајно, као што је месечна доживотна рента. А шта је са опуженима, против којих је одређен и истражни затвор и расписане међународне и европске потернице, и њиховим породицама? О томе Жељка и не мора да води рачуна, али би и те како требало да о томе воде рачуна тужилац и судије које су недавно потврдиле поменуте оптужнице..
Обе оптужнице потписује државни одветник (тужалац) Звонко Ивић, пореклом из комшилука странака, за којег ми инсајдери кажу да му се, због ових и сличних оптужница, колеге – и тужиоци и судије – подсмехују, што је потпуно разумљиво. Али није разумљиво зашто му те исте колеге потврђују овакве небулозне конструкције.
Политика, штампано издање, 01.06.2026.
