Пише: Саво Штрбац
Недавни догађаји у Хрватској, који су кулминирали хапшењем српског фудбалера Бранислава Јоке усред првенствене утакмице у Барањи због виртуелног „сторија” на друштвеним мрежама, отворили су нову, бруталнију фазу у деловању тамошњег правосудног и полицијског апарата. Готово истовремено, Удружење хрватских бранитеља (УХБ РХ), на чијем је челу безбедносни стручњак и пензионисани криминалиста Жељко Цвртила, званично је упутило захтев надлежним институцијама Хрватске тражећи увођење обавезних безбедносних провера и јасних критеријума за јавно деловање и наступе страних уметника. Удружење захтева од надлежних министарстава да пре уласка или ангажовања страних аутора обавезно провере њихове раније јавне иступе, изјаве и активности.
Циљ је да се утврди да ли су ти појединци промовисали мржњу, великосрпски национализам или исказивали непоштовање према хрватској држави. У овом захтеву, који је подигао велику прашину у јавности, поред осталих су посебно апострофирани извођачи из Србије: Мирослав Илић, Лепа Брена и Момчило Бајагић Бајага. Жељко Цвртила и УХБ РХ наглашавају да ово не сматрају класичном цензуром, већ легитимним правом државе да заштити свој културни простор и националну безбедност од, како наводе, елемената „хибридног или специјалног рата” који се често спроводи под маском културне сарадње.
На први поглед, реч је о радикалној десничарској иницијативи која по ко зна који пут распирује међунационалне тензије. Међутим, ако ствари оголимо до краја и погледамо их из угла чисте правне логике, долазимо до парадоксалног закључка: за безбедност и правну сигурност држављана Србије било би далеко боље да званични Загреб прихвати захтеве својих ратних ветерана.
Удружење хрватских бранитеља (УХБ РХ), на чијем је челу безбедносни стручњак и пензионисани криминалиста Жељко Цвртила, званично је упутило захтев надлежним институцијама Хрватске тражећи увођење обавезних безбедносних провера и јасних критеријума за јавно деловање и наступе страних уметника.
Да бисмо разумели ову тезу, морамо најпре демистификовати актуелни систем који тренутно функционише у Републици Хрватској. Он се, нажалост, најпрецизније може описати као институционална „правна сачекуша”. Данашња Хрватска, као пуноправна чланица Европске уније и Шенгенске зоне, декларативно баштини тековине либералног тржишта и уметничких слобода. Када неки музичар, глумац или спортиста из Србије намерава да гостује у Хрватској, држава му кроз своје бирократске канале уредно издаје Потврду о пријави рада. Узимају се таксе, наплаћују се порези, а гранична полиција подиже рампу. Извођач улази у земљу са лажним осећајем правне сигурности, верујући да је чињеница што има уредне папире довољна заштита.
Замка се активира тек када је мета на терену – на спортској клупи или у бекстејџу пре концерта. Тада на сцену ступа репресивни апарат који, неретко под притиском локалних десничарских удружења, отвара ретроактивне полицијске досијее. Претура се по приватним фејсбук и инстаграм профилима, извлаче се објаве, песме или завичајни мотиви стари по неколико година, и лице се по хитној процедури изводи пред прекршајни суд.
Овај механизам је постао застрашујући након априла 2023. године, када је Хрватска драстично изменила свој Закон о прекршајима против јавног реда и мира, подижући казне за чувени Члан 5. на износе до чак 4.000 евра или до 30 дана затвора. Да ствар буде гора, ДИЦ „Веритас” је недавно упозорио на опасну праксу „двоструког кажњавања” која се селективно примењује према Србима који немају двојно држављанство. По изласку из прекршајне суднице, након што плате енормну новчану казну, или по одслужењу затворске казне, полиција над њима спроводи административни поступак по Закону о странцима. Овај поступак подразумева меру хитног протеривања уз забрану уласка у Европски економски простор (ЕЕП), која се аутоматски уноси у Шенгенски информациони систем (СИС). Таквим маневром човек бива и де факто и де јуре кажњен два пута за исту прекршајну радњу почињену на интернету.
Управо због такве перфидне праксе, захтев ветерана да се ствари институционализују заправо представља увођење предвидљивости. Ако би Влада Хрватске увела политичке „црне листе” и обавештајне провере пре издавања радних дозвола, уметници и спортисти из Србије би унапред знали на чему су. Добијање одбијенице на граници, ма колико било идеолошки дискриминаторно, немерљиво је боље и безбедније од тога да будете ухапшени пред саиграчима, спроведени у затвор, па потом репресивно депортовани са шенгенским прецртавањем. На тај начин, појединци би сачували своје лично достојанство и избегли трауматична искуства кроз која пролазе у хрватском прекршајном систему.
Оно што је још важније, усвајањем оваквог радикалног предлога, Хрватска би коначно морала да спреми одговоре за светску стручну јавност и међународне институције. Тренутно се званични Загреб пред Саветом Европе и Европским судом за људска права успешно скрива иза паравана локалног правосуђа, док се држава формално претвара да са тим нема ништа.
Међутим, ако би Сабор и Влада прихватили захтев бранитеља и ове сулуде критеријуме званично уградили у хрватске законе, параван би пао. Хрватска би тада морала јавно, пред међународном струком, да брани легализацију државне цензуре, увођење вербалног деликта и директно кршење принципа Ne bis in idem (не двапут о истом), као и Члана 10. Европске конвенције о људским правима који гарантује слободу изражавања. Морали би да објасне Бриселу како се концепт отвореног европског простора усклађује са безбедносним упитима о томе шта је неки естрадни уметник изјавио у интервјуу пре петнаест година или коју је песму отпевао на некој свадби у дијаспори.
Парадоксално, ветерани овим захтевом приморавају сопствену државу да прекине са лицемерном праксом и да ствари назове правим именом. Тренутно стање је неодрживо јер представља класично изигравање права: новац српских извођача и њихових менаџера је добродошао за хрватски буџет и приватне клубове, али је њихов етнички и политички идентитет истовремено мета за одстрел. Држава наплаћује порез на концерт, а затим хапси због песме.
Тренутно стање је неодрживо јер представља класично изигравање права: новац српских извођача и њихових менаџера је добродошао за хрватски буџет и приватне клубове, али је њихов етнички и политички идентитет истовремено мета за одстрел. Држава наплаћује порез на концерт, а затим хапси због песме.
Као правник и неко ко деценијама прати рефлексе хрватског система према српској мањини и грађанима Србије, дубоко верујем да је једини лек против овакве селективне правде потпуно извођење ствари на чистац. Нека хрватска законодавна власт услиши молбе својих ратних ветерана. Нека уведу политичку полицију у поп културу и спорт. То ће бити најбржи начин да се пред међународним правосудним институцијама демаскира суштина тог система, а уметницима из Србије пружи коначна шанса да своја права заштите на глобалном нивоу, унапред осигурани од замки у које свакодневно упадају у виртуелном јавном простору нашег суседства.
Док је овај текст настајао, у медијима је одјекнула вест да су организатори отказали концерт Бајаге и “Инструктора” заказан за 17. октобар у Копривници, уз неутрално образложење да су приморани на тај корак због „непроверених информација” и створеног притиска у јавности. Истовремено, Истарско удружење добровољаца Домовинског рата упутило је захтев да се откаже и Бајагин већ уговорени новогодишњи наступ у Пули, користећи деценију стару десничарску реторику о његовим наводним ратним наступима “пред припадницима снага које су нападале Хрватску и певању четницима”.
Овај копривнички епилог, у коме организатори капитулирају и пре него што је икакав закон донет, само потврђује да је хрватски јавни простор већ дубоко контаминиран прећутним политичким филтерима и да је формално увођење „ветеранских виза” једини начин да се ова фарса коначно оголи.
Политика, 06.10.2026, штампано издање
