Пише: Саво Штрбац
Када сам крајем марта прошле године на страницама „Политике” објавио текст под насловом „Злочин на Туловим гредама”, намера ми је била да од заборава отргнем један од најсуровијих, а јавности најмање познатих догађаја из децембра ратне 1991. године и да одговорим постоји ли узрочно-последична веза тог догађаја са убиством старијег Луке Модрића (деде познатог хрватског фудбалера истог имена), које је уследило три дана касније. На тај први текст надовезао се и други, „Поново о злочину на Туловим гредама”. У првом сам изнео аутентична сведочанства преживелих учесника са српске стране, као и прецизна имена погинулих и несталих припадника ЈНА и Територијалне одбране из Грачаца, а у другом доказе из хрватских правосудних извора који поткрепљују поменуту везу.
Деценијама су сурове велебитске врлети, магла и лед чували тајну о трагичном децембру 1991. године. За званични Загреб, тај догађај у војном смислу практично није ни постојао изван оквира „легитимних диверзантских акција” у којима се не преиспитује судбина заробљених. Документационо-информативни центар „Веритас” је, међутим, деценијама стрпљиво скупљао доказе и правио мозаик, чекајући дан када ће и друга страна проговорити.
И проговорила је. И то из извора из којег се хрватски правосудни органи најмање надају – из уста њихових сопствених ратних команданата. Оно што нисмо могли да сазнамо кроз званичне канале размене и протоколе о несталима током претходне три и по деценије, изронило је у дигиталном простору за само неколико месеци. До појаве мојих текстова, чак ни модерни системи вештачке интелигенције (ВИ) нису имали готово никакве податке о овом специфичном догађају на Велебиту. Данас, захваљујући укрштању дигиталних извора, пред собом имамо шокантно признање с друге стране фронта које баца потпуно ново светло на судбину људи за којима трагамо.
У популарном хрватском подкасту „Где си био ’91?”, аутора Борне Маринића, који се бави догађајима из такозваног Домовинског рата, недавно је опширно сведочио Илија Винцетић. Реч је о пензионисаном бригадиру Хрватске војске (ХВ) и тадашњем заменику заповедника јединице која је у јесен и зиму 1991. године запосела кључне стратешке положаје на јужном Велебиту, на потезу око Малог Алана. У вишесатном излагању, Винцетић се пред камерама потпуно опустио, очигледно уверен да га временска дистанца и деценијски ратни тријумфализам апсолутно штите од било какве кривичне одговорности. Описујући војна дејства и акцију од 14. и 15. децембра 1991. године на ширем подручју Тулових греда, изнео је детаље који представљају класичан самоинкриминишући материјал и јасан, недвосмислен путоказ за истражне и правосудне органи како у Хрватској, тако и у Србији.
Винцетић у свом исказу отворено признаје да су његове диверзантске снаге тих дана на Велебиту, након оружаног обрачуна, заробиле двојицу припадника ЈНА. Први од њих био је млади војник, Бошњак по националности из Теочака, који је обављао дужност возача теренског возила „пух”. Српска страна је још током ратних дешавања добила штуру, незваничну информацију да је тај младић (Неџад Даутовић) након заробљавања поштеђен и пуштен, што Винцетић сада и јавно потврђује, наводећи да је возач упућен према Сплиту.
Хрватски бригадир у подкасту пред хиљадама гледалаца уживо потврђује ту причу. Штавише, он иде толико у детаље да прецизира и географско порекло тог војника, помињући место Теочак из којег долази. Ако је возач „пуха” преживео, био предмет обраде и на крају пуштен, поставља се логично, али страшно и мучно питање: шта се догодило са другим заробљеником?
Други заробљеник био је Божо Латиновић. О њему Илија Винцетић пред камерама говори са несвакидашњом, језивом прецизношћу. Хрватски официр открива да је о Латиновићу знао све – од његовог пуног имена и презимена, преко личних и породичних података, па све до његове улоге у тадашњој војној структури. Да ствар буде још озбиљнија, Винцетић детаљно описује које су све вредне војне, географске и обавештајне информације његови људи „добили” од Латиновића током оперативне обраде и саслушања на терену. Из овог јавног исказа хрватског бригадира недвосмислено и правно чисто произилази следећа чињеница: Божо Латиновић је ухваћен жив, био је у рукама хрватских снага на Велебиту, над њим је извршено испитивање и у том тренутку је имао статус ратног заробљеника.
Док Винцетић у подкасту хладнокрвно, готово носталгично, евоцира успомене на „успешно саслушање” непријатељског војника, породица несрећног Боже и сви ми који се бавимо жртвама из рата деведесетих већ пуних 35 година безуспешно трагамо за било каквим трагом о њему. Божо Латиновић се у свим нашим и међународним књигама несталих и даље води под тим статусом. По међународном хуманитарном праву, Међународном пакту о грађанским и политичким правима и свим важећим Женевским конвенцијама, ликвидација ратног заробљеника након испитивања, као и накнадно скривање његових посмртних остатака, представљају тежак ратни злочин. То је дело које према међународном праву и домаћем законодавству никада не застарева.
Овај случај неодољиво подсећа на матрицу понашања коју смо већ гледали у случају убиства седам српских цивила у селу Уздоље код Книна, о чему сам детаљно писао у колумни „Афера ‘Томпсон’ / ко је убица под уздољским храстом”. Тамо је хрватско правосуђе годинама свесно игнорисало јасне видео-снимке, изјаве сведока и круцијалне доказе који су им били испред носа, само да не би процесуирало сопствене ратне иконе и разоткрило добро уиграни систем прикривања злочина. Бојим се да ће и ово најновије, дигитално признање са Велебита покушати да гурну под тепих, рачунајући на заборав изазван протоком времена. Међутим, сада је све забележено у јавном, трајном простору на интернету. Илија Винцетић је својим исказом дао у руке хрватском Државном одвјетништву (ДОРХ) комплетно оформљен предмет.
Јавно и директно постављам питање надлежним жупанијским тужилаштвима у Сплиту и Ријеци, под чију територијалну и ратну надлежност спада овај део велебитског ратишта: Да ли ћете, након овог јавног емитовања и сведочења, званично позвати Илију Винцетића на саслушање у својству сведока или осумњиченог? Он је данас кључ ове страшне тајне. Он, као тадашњи заменик заповедника на том сектору, мора да одговори на једноставна правосудна питања: Коме је и у каквом стању предат Божо Латиновић након што су из њега извучене све потребне информације? Ко је наредио, а ко непосредно извршио његову ликвидацију? На којој локацији су покопани или сакривени његови посмртни остаци?
Ако хрватски државни органи заиста желе да докажу међународној заједници и сопственој јавности да воде „учинковите” и непристрасне истраге о ратним злочинима, а не да само систематски перу сопствене ратне биографије и штите своје „бранитеље”, предмет „Велебит – децембар 1991.” им је сада послужен на тацни. Ова колумна није само подсећање на прошлост, већ директна правна инструкција и захтев за поступање. Породица Боже Латиновића има цивилизацијско и људско право на истину, право да након тридесет и пет година пронађе и достојанствено сахрани његове кости. Правда за жртве са Тулових греда не сме остати заувек заробљена у велебитским маглама, ма колико они који данас пред камерама евоцирају ратне успомене покушавали да је прећуте.
Политика, 07.07.2026, штампано издање
