D.I.C. Veritas

Политика, 18.08.2026, Како је „изузетак” легализовао усташтво

Пише: Саво Штрбац

Када је у марту 2017. године председник Владе Републике Хрватске Андреј Пленковић основао Веће за суочавање с последицама владавине недемократских режима, свима који иоле познају тамошње друштвено-политичке прилике било је јасно да није реч о искреној намери да се друштво дефашизира. Био је то класичан политички маневар, кукавички „кишобран” иза којег се извршна власт сакрила како би избегла директну одговорност за уклањање срамне ХОС-ове спомен-плоче са усташким ускликом у самом срцу Јасеновца. Годину дана касније, 28. фебруара 2018. године, то извикано тело донело је свој коначни извештај, односно препоруке под еуфемистичким називом „Документ дијалога”. Тада сам јавно упозорио да је реч о трулом компромису који ће широм отворити врата ревизији историје. Данас, на делу видимо коначни друштвени и правни слом чије је семе посејано управо тим документом.

Суштина тог владиног акта из 2018. године огледала се у правном и логичком апсурду. С једне стране, Веће је недвосмислено закључило да су усташки покрет, Независна Држава Хрватска (НДХ) и злогласни поздрав „За дом спремни” противуставни и цивилизацијски неприхватљиви у јавном простору. Међутим, уместо да се ту стави тачка и уведе адекватна кривична одговорност, направљен је фаталан уступак радикалној десници – уведена је такозвана „изузетна допуштеност”. Ова измишљена, ванправна формулација дозволила је коришћење усташког поздрава на званичним комеморацијама погинулим припадницима Хрватских одбрамбених снага (ХОС), будући да је та паравојна формација почетком деведесетих успела да тај фашистички поклич региструје као део свог званичног грба.

Пленковићево Веће тада je препоручило да се овај парадокс „стриктно регулише и контролише”. Свакоме ко је желео да види, унапред је било јасно да ће у пракси управо тај „изузетак” постати опште правило, а да ће државна контрола остати само слово на папиру. Кад фашизму дате и милиметар легалног простора, он га неминовно прогута целог. Развој догађаја у годинама које су уследиле донео је потпуну потврду ових мрачних прогноза. Прва велика системска легализација одиграла се у јуну 2020, када је Високи прекршајни суд Хрватске срамно пресудио да естрадни промотер новоусташтва Марко Перковић Томпсон сме некажњено да урла „за дом спремни” на почетку своје песме „Бојна Чавоглаве”. Суд је тада потпуно занемарио уставне темеље и приклонио се духу Пленковићевог политикантског компромиса. Након тога, институционална брана је потпуно попустила. Официјелни хрватски наратив о суочавању с прошлошћу претворио се у јефтин маскенбал релативизације злочина, где се упоредним, изједначеним третирањем антифашистичких симбола из Другог светског рата с обележјима једног од најмонструознијих квислиншких режима у Европи покушала опрати крвава прошлост НДХ.

На терену, инциденти су већ одавна прерасли у редовну праксу и обавезан декор свих државних манифестација. Сваког 10. априла, на дан оснивања Хитлерове марионетске творевине НДХ, у Сплиту се припадници 9. бојне ХОС-а, предвођени Марком Скејом, некажњено постројавају и пред камерама испаљују фашистичке пароле. Држава на то традиционално реагује прећутним одобравањем или безначајним прекршајним пријавама које служе тек као јефтина представа за међународну јавност. Памтимо и Книн из 2022. године, када се група хосоваца беспризорно постројила током централне прославе „Олује”, урлајући исти тај поклич пред очима комплетног државног врха. Иако је тадашњи (и садашњи) председник Зоран Милановић у ранијим фазама показивао знаке отпора – попут демонстративног напуштања Окучана 2020. због мајица ХОС-а – ревизионистички систем је на крају потпуно прогутао и те ретке изливе институционалног разума.

Врхунац и директна последица Пленковићевог компромиса догодио се пре само неколико недеља, у јулу, када је Општински прекршајни суд у Сплиту донео срамну ослобађајућу пресуду за поменуте хосовце из Книна из 2022. Образложење ове пресуде ући ће у анале бешчашћа и правне акробатике: суд је, наиме, потврдио да је поздрав „За дом спремни” несумњиво противуставан и да представља тоталитарни симбол, али је окривљене ослободио кривице јер су га користили у склопу званичног, државно признатог грба свог удружења током комеморативног догађаја! Овим је перверзни круг затворен. Правна држава је званично капитулирала пред агресивним неоусташтвом, а Пленковићев „Документ дијалога” из улоге политичког компромиса званично је прерастао у инструмент судске заштите фашизма.

Оно што на обележавању годишњице „Олује” у Книну изнова денотира потпуни слом правосуђа јесте историјски парадокс и флагрантни фалсификат који се овим путем конструише. Марко Скејо и његова црнокошуљашка група су управо на бази ове свеже сплитске пресуде поново марширали Книном, три пута урлали „за дом спремни” пред спомеником, а потом у једној крчми оргијали уз усташку кољачку корачницу „Ево Јуре и Бобана”. Као правник морам да укажем на суштину ове историјске подвале. Ослобађајућа пресуда из Сплита, као и свеприсутни улични урлици у Книну, оправдавају употребу усташтва симболиком из такозваног Домовинског рата деведесетих година. Међутим, чак и ако се држимо те десничарске логике, долазимо до потпуног апсурда: на прославама и комеморацијама поводом операције „Олуја” из августа 1995. године обележја ХОС-а немају апсолутно никакво историјско утемељење!

ХОС као посебна формација уопште није постојао 1995. године. Декретом председника Фрање Туђмана расформиран је и потпуно интегрисан у редовни састав Хрватске војске још почетком 1992. Чак су и тадашње хрватске власти, суочене са притиском међународне заједнице, уочиле погубност њихове отворене фашистичке иконографије и Павелићевих слика по штабовима. Дакле, мараширање у црним мајицама са знаковима хосоваца у Книну и Сплиту данас нема никакве везе са одбраном или ратом из деведесетих – то је непатворена, огољена ревитализација и слављење усташког покрета из 1941. године.

Данас у Хрватској више нема званичне државне манифестације без отворених усташких обележја. Ова деструктивна реалност није никакав спонтани инцидент нити аномалија, већ директна последица системског кукавичлука политичких елита. Зарад ситних унутарстраначких интереса, очувања коалиционих већина и континуираног додворавања радикалној десници, Пленковићев режим је свесно жртвовао основне цивилизацијске вредности. Правосуђе, под очигледним утицајем извршне власти и уз свеприсутни прећутни благослов Римокатоличке цркве, данас само оперативно спроводи у дело оно што му је Владина комисија правно омогућила својим фаталним извештајем из 2018. Измишљени „изузетак” је потпуно прогутао правило и постао суштински темељ свакодневне хрватске политичке стварности.

Пројекат суочавања с прошлошћу у Хрватској тако је дефинитивно завршио у слепој улици друштвеног и моралног понора. Уместо преко потребне катарзе, створена је институционална перверзија у којој су српске жртве изнова понижене и дехуманизоване, док су фашистички злочинци и њихови идеолошки следбеници амнестирани и аболирани кроз бизарне правне формулације о „специфичним околностима”, „комеморативном контексту” и “двострукој конотацији”. Државни врх Хрватске данас примењује стратегију такозваног контролисаног инцидента: док се пред камерама и европским званичницима одвија парада наводне демократије и модерности, у кафанама, на споредним трговима и спортским теренима дозвољава се Скејиним црнокошуљашима да изврше свој идеолошки ритуал и намире глад десничарског бирачког тела.

„Веритас” ће наставити бескомпромисно да документује све ове појаве, као и све српске жртве које су пале под овим знамењима како деведесетих, тако и четрдесетих година прошлог века. Историја коју пристрасни судови данас у Сплиту и Загребу покушавају декретима да прекроје и прилагоде новоусташком наративу не сме и неће остати једина истина. Судске пресуде могу опрати појединце у Загребу, али не могу испрати крваве трагове из историје. Без искреног, дубоког и недвосмисленог одрицања од фашистичког наслеђа, Хрватска ће остати вечити заробљеник сопствене мрачне прошлости, коју узалудно и неуспешно покушава да препакује у легалне европске токове.

Политика, 18.08.2026, штампано издање, 

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.