Пише: Саво Штрбац
Када сам крајем маја и почетком јуна у овој истој рубрици писао о „ратном злочину силовањем по хрватском моделу“, анализирајући како се кроз законска решења из 2015. године форензички празан простор попуњава нарученим и закаснелим сведочењима, многи су то у Загребу доживели као уобичајену реторику београдског „Веритаса“. Међутим, када сам хрватски правосудни систем изнутра почне да повраћа сопствене излучевине, а најугледнији загребачки адвокати јавно проговоре о институционалном криминалу, онда постаје јасно да „хрватски модел“ није никаква српска теорија завере, већ сурова, фабрикована стварност.
Средином јула 2026. године, хрватски медији, предвођени „Слободном Далмацијом“, пренели су вест која је уздрмала саме темеље тамошњег правосуђа. Доајен хрватске адвокатуре Анто Нобило, човек са 48 година правосудног искуства и бивши тужилац, поднео је кривичну пријаву против Звонка Ивића, дугогодишњег тужиоца и шефа Кривичног одељења Жупанијског државног одвјетништва у Шибенику (који је донедавно био делегиран у ЖДО Сплит у предметима ратних злочина). Нобило није бирао речи: оптужио је Ивића за фалсификовање записника, свесно лажирање исказа старих и болесних сведока и срамотно фабриковање оптужнице за ратне злочине против његовог клијента Зорана Корде из Зечева код Кистања.
Правни шаблон који је Нобило разоткрио у случају Корде, а који се годинама примењује на стотине Срба, хируршки је прецизан и дубоко злонамеран. Тужилац свесно бира сведоке нарушеног здравља, старе и немоћне, а потом у њихове записнике из истраге дописује реченице које они никада нису изговорили. Рачуница је јасна и монструозна: док поступак дође до главног претреса пред судом, ти сведоци ће или преминути или због тешке болести неће моћи да се појаве у судници. По Закону о кривичном поступку, њихови стари искази се тада само прочитају. Одбрани је на тај начин трајно онемогућено непосредно унакрсно испитивање, а лаж, једном унета у записник тужилачког пера, постаје „доказ“ на основу којег се изричу вишедеценијске робије.
Овај правосудни инжењеринг добија свој пуни замах и визуелни идентитет у најновијем документу који је индиректно стигао на адресу „Веритаса“. Реч је о Решењу о спровођењу истраге ЖДО у Сплиту (број: Кис-ДО-28/2026), потписаном од стране заменице жупанијског државног одвјетника Рене Лауре. Предмет: убиство четворочлане породице Мариновић у селу Шопот код Бенковца, децембра 1992. године. Оптужени: Синиша П., Берислав П., Синиша M. и Миливој К.
Прошло је равно 34 године од овог трагичног догађаја. Оптужени људи данас живе на три различита континента – у Великој Британији, Сједињеним Америчким Државама, Аустралији и у Србији. Деценијама воде стабилне, породичне животе, које им је ово решење преко ноћи окренуло наглавачке. Када пажљиво прочитате образложење на шест куцаних страница, уочавате фасцинантан парадокс. Тужилаштво располаже беспрекорним форензичким доказима из 1992. и 1996. године – записницима о увиђају, чаурама калибра 7,65 mm, детаљним обдукционим налазима ексхумираних тела. Али, ти докази само утврђују неспорну чињеницу да се злочин догодио. Ниједан материјални доказ не повезује ову четворицу Срба са местом злочина.
Па на чему се онда заснива „основана сумња“? Поново на истом, препознатљивом моделу. Крунски сведок је извесни Миле Дрча, некадашњи комшија осумњичених. Из правних списа сазнајемо да се Синиша П., наводно, пре три деценије, у кафанском дружењу „када би били при пићу“, хвалио како је његова група убила Мариновиће због одбијања да му поклоне јагањце за провод с друштвом. Дакле, правосуђе једне државе чланице Европске уније покреће међународне прогоне и уништава животе људи на основу кафанског трача, сведочења по чувењу извученог из алкохолних испарења. Оно што тужилаштво свесно прећуткује, а што моји извори са терена потврђују, јесте да је поменути Миле Дрча ноторни пијаница и човек који се већ месецима налази на лечењу на Психијатријској клиници у Бару, у Црној Гори. У свакој правој држави, урачунљивост и кредибилитет оваквог сведока били би подвргнути ригорозном вештачењу пре него што се процесуирају четири особе на три континента за овако тешко кривично дело. У „хрватском моделу“, он је идеалан материјал за статистику осуђујућих пресуда.
Када се сложе коцкице у троуглу Шибеник–Задар–Сплит, постаје очигледно да се у зони одговорности тужилаца попут Звонка Ивића борба за правду претворила у бескрупулозни лов на главе, где квалитет доказа не значи ништа, а норма значи све. Чак је и нови главни државни тужилац Иван Турудић био приморан да пре неколико месеци тихо скине Ивића са нових предмета ратних злочина, схвативши да су његове методе постале превелик терет за систем који покушава да задржи привид европских стандарда.
Међутим, овај случај добија и своју дубоку, готово бизарну психолошку димензију која осветљава саму анатомију прогона. Инсајдерске информације из шибенских правосудних кругова, од људи који одлично познају прилике и приватни живот Звонка Ивића, откривају детаље који објашњавају много тога. Наиме, Ивићева супруга је Српкиња и рођака његовог “клијента” Зорана Корде. Према сведочењима оних који их познају, реч је о жени која је у сваком погледу – и интелектуално и физички – апсолутно доминантна фигура у њиховом браку. Ивић се у сопственој кући налази у стању хроничне инфериорности и подређености.
У светлу модерне психологије и анализе девијација моћи, ово сазнање представља кључну карику. Човек који код куће нема ауторитет нити моћ пред сопственом супругом друге националности, професионални терен користи као арену за компензацију својих личних фрустрација. Функција државног тужиоца даје му апарат институционалног насиља. Оптужујући, прогонећи и монтирајући процесе против Срба и жениног рођака, чије имање је често и посећивао и приликом сваке посете био богато почашћен, Ивић заправо води свој приватни рат у којем се посредно свети сопственој жени, покушавајући да на туђој несрећи излечи сопствени комплекс инфериорности. То објашњава његову патолошку ригидност и спремност да гази преко закона и адвокатских приговора. То је парадокс у којем се личне фрустрације из спаваће собе претварају у званичну државну политику кривичног прогона.
Цена те фрустрације и таквог система су уништени животи. Док се тужиоци играју богова на основу исказа кафанских пијаница и лече сопствене комплексе, стотине избеглих Срба широм света живе у перманентном страху. Они нису криви зато што су нешто учинили, већ зато што су се нашли у нотесу неког тужиоца којем је хитно био потребан „успех“ у каријери или мир у кући.
Кривична пријава Анте Нобила против Звонка Ивића јесте историјска прилика да се хрватско правосуђе суочи са огледалом. Али, познавајући систем који је изнедрио овакав модел, оправдано сумњам да ће се све завршити на жртвовању једног компромитованог појединца како би се спасио наратив. Јер, ако би се отворила Пандорина кутија свих Ивићевих (и његових колега) предмета у протекле две-три деценије, срушила би се кула од карата на којој почива мит о непогрешивости и чистоти хрватске правде. А то је истина коју Загреб, упркос Нобилу и чињеницама, још увек није спреман да поднесе.
Политока, 21.07.2026, штампано издање
