Пише: Саво Штрбац
Недавни наступ хрватског историчара Дарјана Годића на загребачком “Клиофесту”, под насловом „Збивања на Петровачкој и Приједорској цести у коловозу 1995. Чињенице и наративи”, привукао је пажњу мојих сарадника из „Веритаса”, па и моју. Будући да сам у том излагању поново прозван као главни пропагатор наратива о ратном злочину на поменутим путевима, осетио сам професионалну и моралну дужност да се осврнем на метод којим се овај научни сарадник Хрватског института за повијест служи како би оправдао гранатирање српских избегличких колона у августу 1995. године.
Гледајући Годићево излагање, тешко је било отети се утиску да његов рад није вођен жељом за утврђивањем објективне истине. Напротив, читав наступ је у функцији директне одбране оптужених хрватских пилота пред београдским судом и цементирања загребачког војно-политичког наратива о безгрешности операције „Олуја”. Методологија коју је применио школски је пример селективног и тенденциозног приступа изворима, што представља дубоку девијацију од принципа научне објективности која би морала бити светиња у историографији.
Кључни маневар којим Годић покушава да унесе правну и историјску сумњу у одговорност за масакр на Петровачкој цести јесте позивање на изјаву Мирослава Бјеговића, бившег официра Српске војске Крајине (СВК). Годић славодобитно користи део Бјеговићеве изјаве српским медијима у којој он говори како је напад по колони извео „зракоплов с ознакама бивше ЈНА”, сугеришући јавности да то није био хрватски „МиГ-21”, већ некаква летелица Војске Републике Српске или саме СВК. Напомиње да не зна зашто Бјеговић то тврди, да није могао пронаћи други извор, нити зна да ли је он био у тој колони, наглашавајући да је то озбиљна изјава особе која је данас универзитетски професор у Београду и која нешто зна о СВК.
Међутим, „објективни” историчар је свесно и намерно прећутао наставак те приче. Он се није потрудио да се позове на други видео-снимак у којем тај исти официр Бјеговић, на истом медију, на моје директно и конкретно питање, одговара и признаје да уопште није био присутан на Петровачкој цести, већ да му је ташта причала како је видела звезду петокраку на авиону који је тукао колону.Када један доктор наука сведочење „из друге руке” (и то препричавање породичних сећања) уздиже на ниво крунског научног аргумента, а прећуткује признање самог актера о сопственој некомпетентности, то више није историја – то је јефтина дневна пропаганда.
Врхунац оваквог антинаучног приступа Годић је показао када је на монитору демонстрирао чланак из љубљанског листа „Дело” од 8. августа 1995. У том тексту се наводи сензационалистичка тврдња да је напад на избегличку колону заправо извело ратно ваздухопловство Републике Српске по директном наређењу генерала Живомира Нинковића. Према писању словеначког листа, Нинковић је наводно запретио Крајишницима да ће их гранатирати ако се у року од 20 минута не врате на изгубљене положаје, а као потврда се наводи изјава извесног пуковника Бабића из СВК да су на колону бачене касетне бомбе, услед чега је било двадесетак жртава, те да је у Бањалуци због бегунаца основан ратни суд.
Годић је овај чланак приказао као готову чињеницу, без икакве пратеће научне и историјске оцене садржаја! Сваки студент прве године историје зна да се новински извештаји из преломних дана ратних сукоба, оптерећени пропагандом и дезинформацијама, морају узимати са огромном резервом и укрштати са другим материјалним доказима. Годић то не чини, јер му ратна пропаганда из „Дела” служи као параван за скретање кривице са хрватских пилота, макар прича била потпуно апсурдна.
С друге стране, стварне материјалне доказе, војне записе и званичне документе који долазе са хрватске стране, Годић упадљиво заобилази, прећуткује или ублажава. Он се не труди да се озбиљно позабави текстом из часописа „Војна повијест”, у којем су јавно наведени сви налети и дејства хрватских ратних авиона у акцији „Олуја”. Најважније од свега, Годић потпуно игнорише непорециву чињеницу да су хрватски правни представници, током процеса по узајамним тужбама за геноцид пред Међународним судом правде у Хагу, поднели писмено признање да су њихови авиони дејствовали на том подручју, односно унутар ваздушног простора БиХ. Како је могуће да за научног радника речи нечије таште и три деценије стари ратни новински чланци вреде више од званичного писменог признања сопствене државе пред највишим судом УН? То је питање за Годићеву професионалну савест.
Следећи корак у овом перфидном покушају оправдавања злочина јесте позивање на мартовску одлуку Општинског грађанског суда у Загребу у предмету накнаде штете породице Вуковић против Републике Хрватске. Суд је правоснажно одбио захтев за накнаду штете због убиства оца и малољетног сина, уз монструозно образложење да је за насталу штету криво руководство РСК које је дозволило да се измешају цивили и војска, па је због тога цела избегличка колона наводно била легална и легитимна војна мета. Годић ову сулуду судску одлуку свесрдно брани, а оправдање за прекогранично дејствовање хрватске авијације на територији суседне државе проналази у Сплитском споразуму између Фрање Туђмана и Алије Изетбеговића.
Као правник са деценијским искуством у правосуђу и као бивши судија, морам подсетити и историчара Годића и загребачке судије на основне постулате међународног хуманитарног права и Првог допунског протокола уз Женевске конвенције. Присуство појединачних војника, расутих делова војних јединица или појединих војних возила унутар непрегледне колоне од десетина хиљада изнемоглих цивила, стараца, жена и деце, никада, нигде и ни под којим условима не лишава ту колону њеног доминантно цивилног карактера. Чак и да је на тим путевима заиста постојао легитиман војни циљ, дејствовање авијације ракетама С-24 по цивилној колони представља најгрубље кршење принципа пропорционалности и принципа разликовања војника од цивила. Напад који свесно узрокује прекомерне цивилне жртве и патњу у односу на очекивану војну предност јесте недвосмислен ратни злочин. Оправдавати убиство деце на цести Сплитским споразумом представља врхунац правног цинизма и моралне посрнулости.
На крају свог излагања, Годић је посегнуо за излизаним аргументом како „Веритасу” и мени лично не треба веровати јер су наши пописи жртава наводно неверодостојни, што је „утврдио и Хашки трибунал у предмету Готовина и др.”. Ово је још једна крупна, лако проверљива манипулација намењена неинформисаној јавности. Најпре, догађаји на Петровачкој и Приједорској цести уопште нису били обухваћени хашком оптужницом против генерала Готовине, Маркача и Чермака. „Веритас” је годинама упозоравао да је изостављање овог ракетирања из оптужнице велика неправда.
Дакле, Хашки суд се уопште није бавио Петровачком цестом, нити је могао да оцењује „Веритасове” пописе за догађај који није ни био предмет суђења. То што је Жалбено веће Трибунала на крају ослободило хрватске генерале кривице за удружени злочиначки подухват не значи да злочини на терену нису почињени, нити да су побијена деца избрисана из историјске стварности. „Веритасов” попис жртава грађен је деценијама, мукотрпно, на основу матичних књига, крштеница, смртовница, званичних ексхумација, идентификација и директних сведочења преживелих чланова породица и сведока очевидаца. Он остаје непорецив споменик страдања једног народа, који се не може поништити политички мотивисаним хашким пресудама или селективним загребачким предавањима.
Овакав наступ на “Клиофесту” јасно показује да се у делу хрватске академске заједнице историја не пише на основу научних чињеница, већ се кроји у кројачницама државне одбране и политичких потреба. Све док се спремност на искрено суочавање са тамним странама сопствене прошлости буде мењала за релативизацију и одбрану пилота који су сејали смрт по избегличким колонама, Петровачка и Приједорска цеста остаће не само места страшног, некажњеног злочина, већ и места непреболног српског памћења и сећања, што никакви селективни историчари, без обзира на своје високе титуле, никада неће моћи да избришу.
Политика, 29.09.2026, штампано издање
