Обнављањем споменика Николи Миљановићу Караули и жртвама фашистичког терора у Лисичинама антифашистичко насљеђе у том крају постаје поновно видљиво након обнове меморијалног комплекса
„Сјећање није привилегиј побједника. Сјећање је дуг живих према мртвима“, рекао је предсједник Српског народног вијећа Борис Милошевић у суботу 9. маја на свечаности отварања обновљеног споменика народном хероју Николи Миљановићу Караули (1914.-1944.), палим борцима Народно ослободилачке борбе (1942.-1945.) и цивилним жртвама фашистичког терора (1941) села Лисичине у Вировитичко-подравској жупанији. Ријеч је о меморијалном комплексу од двије гробнице у којима, уз Миљановића Караулу, почива и његов суборац Светозар Цветко Јоргић (1914.-1948.).
Подручје је 23. просинца 1977. године заштићено као споменик културе, уписано у регистар непокретних споменика културе Социјалистичке Републике Хрватске. Тијеком Домовинског рата цјелокупни меморијални комплекс био је оштећен, а обнова је започела лани средствима Српског народног вијећа. Споменик је по форми обелиск од лијеваног бетона, док је подножје од тесаног камена.
На споменику је фиксирана мраморна плоча с уписаних 110 имена палих бораца и 32 имена жртава фашистичког терора.
– Деведесете су у неповрат однијеле све што је овдје стољећима стварано – цркву, школу, трговину, господарске објекте, гостионицу, друштвени дом и споменике. Али, да бисмо разумјели што је уништено, морамо разумјети и што је овдје постојало. Лисичине су настале прије готово пет стољећа, када је на ненасељена папучка брда досељено становништво са сливова Таре, Пиве, Дрине и Неретве. Ти су људи стољећима крчили шуме, садили воћњаке и чували стоку. Још 1865. године отворили су школу, а 1901. и прву земљорадничку задругу у воћинском крају. Били су сиромашни, али организирани, поносни и жилави. У Другом свјетском рату платили су страшну цијену. У селу готово да није било обитељи која није некога изгубила. Убијено је више од стотину цивила, спаљено седамнаест кућа, а стотину четрдесет и троје људи одведено је у логоре. Истодобно је чак 180 мјештана, из села које је тада бројило око 850 становника, отишло у партизане. Данас је то село које од пописа становништва 2011. године службено има нула становника – нагласио је Милошевић.
Подсјетио је на недавно рушење обновљеног споменика жртвама фашистичког терора у Слобоштини посвећеном жртвама усташког покоља 16. коловоза 1942. када су убили више од 1300 невиних људи, међу њима 1165 избјеглица с Козаре – највише жена, дјеце и стараца.
– Што нам поручују ти срушени камени? Што желе рећи они који их руше? Да се ништа није догодило? Да нема кога жалити? Да ти људи нису били важни? Нама јесу важни. Људи чија имена носи овај споменик су важни. Људи из Лисичина који су убијени заслужују сјећање – рекао је.
Народни херој Никола Миљановић Караула рођен је 1914. године у Лисичинама, а као младић постао је сеоски кнез. Избијањем Другог свјетског рата самоиницијативно формира мању оружану скупину која дјелује на спрјечавању терора који су у овом крају проводиле усташе. Од мале скупине од свега петнаестак бораца убрзо је постао заповједник вода, а потом и заповједник 18. славонске ударне бригаде. Погинуо је 1944. године код Левањске Вароши.
– Био је борац и син овога села, који је у најтежим тренуцима стао на страну опстанка и слободе. Споменик је отворен као трајни свједок једног народа и једне заједнице која је својим трудом, залагањем, вјером и борбом оставила дубок траг на свима нама – истакнуо је Срђан Ђуричић, замјеник предсједнице Вијећа српске националне мањине Вировитичко-подравске жупаније.
Ненад Гвојић, изасланик вировитичко-подравског жупана Игора Андровића нагласио је да антифашистичка борба није настала случајно већ је то био одговор обичних људи на терор, прогоне и злочине усташког режима.
– Њихова борба прије више од осамдесет година поставила је темеље Републике Хрватске у којој данас живимо – рекао је Гвојић. Помен за све страдале мјештане Лисичина тијеком Другог свјетског рата одржан је у парохијском храму светог Георгија у Лисичинама.
