Da li je obeležavanje Oluje bila priprema za novi rat?
U Srbiji ne prestaje borba za moralni kapital žrtve. Započeta svojevremeno morbidnim otkopavanjem grobnica, ta borba traje i danas. Pre neki dan je, a u povodu obeležavanja godišnjice Oluje, Savo Štrbac, predsednik Veritasa, izjavio kako Hrvati prave imidž žrtve, a mi smo – misli se na Srbe – najgore prošli. Istim povodom mogli smo čuti i to da su Srbi, pored ljudskih, podneli i teritorijalne žrtve. Srbi su, navodno, bili vlasnici 30 odsto hrvatske teritorije.
Ovo sa etničkim vlasništvom teritorija je interesantno i ne čuje se sada po prvi put. Isti se argument potezao i kada je o Bosni i Hercegovini reč, samo što se tada govorilo da su Srbi vlasnici oko 70 odsto teritorija. U pitanju je čista propagandna floskula nastala, po rečima Tarika Haverića, zbrajanjem opština u kojima su Srbi predstavljali, najčešće relativnu, većinu. Najveći vlasnik zemljišta u BiH je bila država, kao uostalom i u svim drugim jugoslovenskim republikama, dok je udeo privatnih vlasnika, i to iz sve tri etničke skupine u BiH, bio nekoliko puta manji – negde oko 15 posto. Pomenuta je floskula smišljena da bi se, s jedne strane, opravdala teritorijalna preraspodela prostora bivše Jugoslavije i, u slučaju gubitka zaposednutog teritorija, istakla, s druge strane, veličina naše žrtve.
Retorika žrtve je omiljeni instrument nacionalista, ali u njoj, nasuprot naivnim očekivanjima, nema nikakvog pijeteta prema žrtvama. Ni prema svojim, ni prema tuđima. Koliko ljudskih žrtava možemo podneti zarad ostvarivanja cilja “svi Srbi u jednoj državi”? Tim su se pitanjem, svojevremeno, bavili srpski intelektualci. Odgovor da taj projekat nije dostojan ni jedne jedine ljudske žrtve, uporno izostaje, evo, već treću deceniju. Umesto tog odgovora, na obeležavanju godišnjice Oluje u Veterniku, Milorad Dodik je izrazio nadu da će se etnička tvorevina na čijem je on čelu sjediniti sa Srbijom, te da će, u državnom i teritorijalnom smislu, postati jedno.
Interesantno je da ove reči nisu nikoga podstakle da reaguje. Ni u Veterniku prisutne pripadnike državnog vrha, ni predstavnike organizacija koje se, poput Veritasa, bave srpskim žrtvama. Moguće je da svi oni i danas, 22 godine nakon Oluje, smatraju da je teritorijalno proširenje Srbije na delove susednih država sasvim legitiman cilj od koga, ni po koju cenu, ne treba odustati. Ako je tako, to bi, onda, značilo da je kalkul smrti i dalje operativan, da zamišljeni fond ljudskih žrtava još uvek nije potrošen, te da treba očekivati nove žrtve. Što bi rekao dijabolični majstor političke veštine, rodom iz Požarevca, još uvek smo u bitkama. One nisu oružane, mada i takve nisu isključene.
(Autonomija, foto: Beta)
Povezani tekstovi
