Фонд стратешке културе, 21.04.2014., Александар Мезјајев: ХРВАТСКА ПРОТИВ СРБИЈЕ И СРБИЈА ПРОТИВ ХРВАТСКЕ: Расправа у Међународном суду (2)

Главни догађај током расправе у премету “Хрватска против Србије” постало је покретање контра-тужбе Србије ¹ против Хрватске.

Представници Србије предочили су масу важних, документованих, доказа да су хрватске власти планирале геноцид над Србима и да су га стварно и починили.  На жалост, представници Србије су читаво питање геноцида над Србима свели само на акцију “Олуја”, међутим и та, иако најмасовнија, но ипак појединачна епизода, довољна је да Хрватску доведе пред међународну одговорност за почињени геноцид.

Пракса МТБЈ често је непогодна за правну анализу, али понекад веома јасно наглашава неке занимљиве детаље. Тако на пример, покушавајући да поткрепи своје оптужбе против Србије, Хрватска се позивала на пресуду МТБЈ изречену против бивших председника РСК Милана Мартића и Милана Бабића, а такође и у вези са руководиоцима Службе безбедности Србије Ф. Симатовића и Ј. Станишића и начелника генералштаба армије СРЈ генерала Перишића. Међутим, позивање на ове пресуде не доказује кривицу Србије (па чак ни СРЈ).  Као прво, све те пресуде изречене су против конкретних лица, а не државе. Као друго, пресуда МТБЈ против Перишића, Симатовића и Станишића је оправдавајућа и садржи директну изјаву да Србија као држава није починила злочин. Оваквим захтевом Хрватска ствара снажан утисак да се једноставно подсмева суду, пружајући му лажне чињенице.

Међутим, ако упоредимо ту пресуду МТБЈ са пресудом у предмету Готовине и Маркача, добијамо сасвим супротну слику! У тој пресуди је установљено, да поред кривице наведених генерала постоје суштински докази о намери високог руководства Хрватске да се почини геноцид, а пре свега председника Ф. Туђмана. ²

Па је тако, позивање на предмет против Готовине и Маркача у МТБЈ апсолутно недовољно за потпуно разматрање операције “Олуја” и њеног геноцидног утицаја на српско становништво у данашњој Хрватској. Тужилаштво МТБЈ је смишљено ограничило предмет (и самим тим ограничило изношење доказа у поступку) на само неколико епизода те операције. Штавише, предмет је представљен на такав начин да је сама операција била потпуно легитимна, али су током њеног извршења наводно прекршене норме међународног хуманитарног права. Овакав циничан и неправни приступ Тужилаштва МТБЈ мора бити одбачен. И то је практично и учинио српски правни тим на расправи у Међународном суду правде ОУН.

Дакле, били су предочени обимни докази планирања и спровођења операције геноцида против Срба у Хрватској. Били су предочени стенограми високог политичког и војног руководства Хрватске, одржаног на Брионима у јулу 1995. године, из којих се јасно види намера да се елиминишу Срби као такви – то јест чињењем геноцида како је то дефинисано у Конвенцији о геноциду из 1948. године. Много пута су ту дефиницију покушали да промене (тај исти Трибунал или Трибунал за Руанду), како би “протурили” овај или онај догађај као геноцид – или додавањем нових карактеристика као геноцидних, или дајући нова тумачења појмовима “стабилна група” итд. Али да примене оно штоу тој Конвенцији заиста пише – не желе!

Важна карактеристика расправе у предмету “Србија против Хрватске” било је извођење сведока. То је веома ретка појава за Међународни суд ОУН.  До сада су у Палати мира у Хагу сведоци били саслушавани само пет пута, за свих 60 година постојања МС ОУН.

Први сведок Србије је био Канађанин Џон Џефри Вилијам Хил из Мисије ОУН у Хрватској. ³ Други сведок je био канадски генерал армије, такође бивши сарадник мисије ОУН у Хрватској Ендрју Брук Лесли. ⁴ Они су показали како је Хрватска армија под командом Готовине спроводила своје операције и убијала људе. Оба сведока су дала свој исказ о току операције “Олуја” на процесу против Готовине.

Даља сведочења Суду су пружили сведоци-жртве операције “Олуја”. Сведок Божо Шуша, ⁵ сведок Мирко Мркобрад, ⁶ сведок Јела Угарковић, ⁷ сведок Илија Бабић ⁸ и сведок Миле Совиљ. ⁹ Говорили су о томе шта су преживели током инвазије Хрвата на Републику Српску Крајину.

На крају је Србија предочила и исказ сведока-вештака Саву Штрбца, који је изнео детаљне информације о жртвама геноцида над Србима на територији данашње Хрватске у целини.  Према његовом сведочењу, само током операције “Олуја” убијено је 1. 713 Срба. ¹⁰ Као жртве хрватског геноцида пострадало је укупно шест хиљада двеста осамдесет четири човека. ¹¹

Сумирајући расправу и упоређујући аргументе које су предочиле како Хрватска тако и Србија, може се недвосмислено закључити:  позиција Србије била је суштински квалитетнија, како са теоретске (правне), тако и са практичне (фактичко-доказне) стране.

Тако на пример, треба обратити пажњу на то да је велики део такозваних “сведочења сведока о геноциду над Хрватима”  безимен – то јест, та сведочења нису ни од кога потписана. Већ позната прича! Само што се такве приче могу причати у хрватским медијима, али не и у Међународном суду ОУН!

На крају рочишта судије су се повукле на саветовање које се може одужити неколико година. Пракса показује да између усмене расправе (која формално представља последњи стадијум разматрања предмета) може проћи од неколико месеци до неколико година. У саставу суда налази се 17 судија од којих двоје представљају Хрватску (судија Будислав Вукас) и Србију (судија Миленко Крећа). Остале судије су из САД, Кине, Британије, Француске, Русије, Бразила, Уганде, Словачке, Јапана, Мексика, новог Зеланда, Марока, Сомалије, Италије и Индије.