Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске, и Саво Штрбац документационо-информациони центар „Веритас
“На Факултету безбедности у Београду синоћ је завршен пројекат „Студије сећања“ који је покренула Асоцијација студената овог факултета, којим су пробали да од заборава отргну геноцид над Србима у НДХ.
Упркос бројним проблемима са којима су се сусретали током реализације овог Пројекта момци и девојке из Асоцијације студената Факултета безбедности Универзитета у Београду су успели да га спроведу до краја. Теме које су обрађивале су биле изузетно тешке, а о њима су причали ауторитети који се проблемом геноцида нас Србима и његовим, слободно можемо рећи, систематским умањењем, својеврсним игнорисањем најодговорнијих, баве већ година на озбиљан и детаљан начин. На сваком од четири предавања потврдили смо постојеће знање, обогатили га неким новим сазнањима. Свака изговорена реч била је поткрепљена чињеницама, доказима. Сваки предавач је био ту да нам приближи ову тешку тему и да нам помогне да схватимо шта нам се и зашто догађало у прошлости како би спречили да нам се те страшне ствари понове.
Кад већ држава и они који би требало да се баве том тематиком нису вољни, да не кажем способни, ангажовање АСФББ је за сваку похвалу. Надам се да ће после паузе која следи врло брзо покренути неки нови пројекат о историји српског народа јер смо се, морам признати, навикли на часове историје у учионици број 4.
Ретроспектива:
Прво предавање било је на тему „Корени усташке идеологије и улога Хрватске Римокатоличке цркве до Другог светског рата“. О самом настанку, развоју и улози усташког покрета и католичке цркве до Другог светског рата говорили су: проф. др Василије Крестић, директор Архива САНУ и мр Радован Пилиповић, директор Архива СПЦ.
Наредна тема била је „Геноцид у Независној Држави Хрватској и страхота дечијих логора“. Предавачи су били Јован Пејин, архивски саветник, и Душан Басташић, директор удружења „Јадовно 1941“.
„Психологија геноцида у НДХ – савест једног такмичара у клању“ је било још једно изузетно тешко, али преко потребно предавање у оквиру пројекта „Студија сећања“. Предавач је био проф. др Јован Мирић, професор Филозофског факултета Универзитета у Београду, а модератор је био Слободан Спасић, психолог.
Тема којом су заокружили причу о геноциду над Србима почев од НДХ на овамо је била прича о „Олуја и Бљесак као наставак геноцидне политике НДХ“. Присутнима у учионици број 4 Факултета безбедности предавање су одржали Милојко Будимир, генерални секретар Удружења Срба из Хрватске и Саво Штрбац, документационо-информациони центар „Веритас“.
Мали, лични печат.
Свако предавање сам доживела врло лично. Иако нико од крвних сродника није осетио усташку каму и све страхоте тих злочина, свака тема је болела, после сваког предавања сам остала нема. Ипак, ово последње, о Олуји и Бљеску је имало посебан значај. Делом јер сам, као и сви ми, била сведок последица тих догађаја, а делом јер су неки мени блиски људи у тим акцијама изгубили све.
Синоћ сам се сетила свих „едукација“ које сам добила од Браће, Пријатеља. Њихових сећања на „Олују“ и „Бљесак“, али и на сва дешавања током рата у бившој СФР Југославији.
Кад је Будимир причао о томе како данас изгледају српска села на простору РСК, да су запуштена, куће зарасле и готово невидљиве у трави, жбуњу… Сетила сам се тебе СС, оних фотографија родне куће које си поставио лета 2014. и све оне туге и бола коју си ћутао у себи због одласка са дедовине, а која је, сигурна сам у то, допринела томе да одеш тако рано. Прерано.
И, знаш, 
моје, ти ниси дочекао да се вратиш у Крајину, можда не дочекам ни ја да је посетим, али ће се неко наш сигурно вратити на своје, на српско… Јер тамо су наше цркве, тамо су наше кости, тамо су наши корени вековима уназад и, ма колико се трудили, то никад изменити неће…
Povezani tekstovi
