Danas se navršava tačno 27 godina otkako je počela zločnačka akcija “Oluja” u kojoj je iz Hrvatske za nekoliko dana proterano 220.000 Srba, a skoro 2.000 ubijeno, dok se stotine ljudi i dalje vode kao nestali. Svake godine “Oluju” u Hrvatskoj slave nasmejani i veseli, a Srbi na ovaj datum tuguju i u tišini odaju počast žrtvama.
Republika Srpska Krajina bila je kratkotrajna država u jugoistočnoj Evropi – međunarodno nepriznata. RSK se većim delom svoje teritorije prostirala na području nekadašnje Vojne krajine, i to na području: Hrvatske vojne krajine, Slavonske vojne krajine i Dunavske vojne krajine.
Krajina proglašava nezavisnost 19. decembra 1991. godine u jeku krvavog rata i teških ratnih zločina. Na jednoj strani Jugoslovenska narodna armija i krajiška Teritorijalna odbrana, na drugoj hrvatska policija, vojska, Hrvatsko vijeće odbrane (vojska bosanskih Hrvata) i Zbor narodne garde (ZNG ili ozloglašene zenge).
Nakon četiri godine postojanja – međunarodno nepriznata, Republika Srpska Krajina raspašće se za samo četiri dana.
Sirene za uzbunu se ranom zorom oglašavaju. Oluja je počela. Krajina je pala. Na redu su pljačke i paljevine.
Zločinačka akcija “Oluja” trajala je od 4. do 8. avgusta 1995. godine. Na Kninskoj tvrđavi zavijorila se hrvatska zastava, a prve kolone izbeglica slile su se u Srbiju i Republiku Srpsku. Iza njih su ostala zgarišta i ratni zločini hrvatske vojske za koje niko do dana današnjeg nije odgovarao. Srba u Krajini više nije bilo.
Godine prolaze, a ljudima i dalje nije jasno šta ih je snašlo, ni zbog čega.
“Oluja” je tog krvavog avgusta dovela do egzodusa Srba sa područja Banije, Like, Korduna i severne Dalmacije.
Ljudi pakuju najosnovnije ili čak samo ono čega se sete u trenutku. Niko ni ne pomišlja da iz svog dvorišta odlazi bespovratno, niko ni ne nazire šta će se uskoro desiti.
Samo tri dana kasnije na Petrovačkoj cesti, kod Bravskoga, između Bosanskog Petrovca i Ključa 7. avgusta bombardovana je izbeglička kolona. Hrvatski “migovi” granatiraju srpske civile u niskom letu. U dva minuta ubijeno je devetoro ljudi, a među njima četvoro dece i dvadesetogdišnja devojka koja je bila u drugom stanju.
Iako su za njima ostale prazne kolevke i prazna majčina krila, Jovica, Nevenka, Žarko i Darko su poput anđela usnuli i verovatno oprostili neprijatelju što im je gelerima smrvio kosti i spalio poslednju igračku koju su imali na Petrovačkoj cesti. Mirjana je sa nerođenim detetom zaspala dubokim snom dok su granate poput kiše obasipale nevinu kolonu – da se pamti i da se nikad ne zaboravi.
U glavama njihovih majki još uvek trube sirene za uzbune, još uvek im granate raznose snove, one koje su u Krajini sanjali i koji za njima ostaše da trule i plamte u vatri, jer ih neprijatelj za njima zapali na lomači, kako bi zbrisao svaki trag dečijeg smeha i prvih koraka i sebi napravio “dom” obasut krvlju dečijeg srca.
“Molim vas, samo do Banjaluke, pa ću je nekako naći”
Kad se pomene “Oluja”, Zoranu Tuniću, izbeglici iz Knina, pred očima se pojavi slika nepregledne kolone ljudi koji u strahu, plaču i bolu započinju svoj put u nepoznato.
– Ta kolona ljudi ostala je iza nas, plač, tuga, strašno. Ideš i dođeš do stadijuma da ne znaš gde da gledaš. Ljudi stari pored puta umiru… jedna nepregledna poljana i sa leve i sa desne strane, poljana puna naroda – kaže Tunić.
Zorana prve granate koje su pale na Krajinu zatiču u vojsci – kao dvadesetogodišnjak samo godinu dana ranije odazvao se pozivu redovnog služenja vojnog roka. Njegov otac i brat su bili na bojnom polju, a majka sama kod kuće čeka da se vrate.
– Blagi šok, trans, ljudi su bili u teškom šoku. Baš je mučno sećati se tih scena – opisuje Zoran delić atmosfere iz kolone koja se kreće u neizvesno i nepojmljivo.
Trenutak koji je posebno potresan za Zorana i koji ne može da zaboravi, kaže on, bio je onaj kada je sa svojom jedinicom prošao pored kolone. Tada mu je prišla žena sa bebom i zamolila da odnese njeno dete za Banjaluku.
– Kada smo mi prolazili sa svojim oklopnim vozilima, jedna majka od 27, 28 godina držala je bebu od dva meseca i prišla je našem kamionu, stavila bebu meni u ruke i rekla”molim vas, samo do Banjaluke, pa ću je ja nekako naći”. Ja sam običan vojnik bio i pitam svog potporučnika da li smemo to da napravimo, a on kaže “ne, ne, nikako”.
Zoran napušta rodni Knin i zajedno sa ostalim Krajišnicima beži od neprijatelja. Beži što dalje od detonacija, beži od zle ruke koja silom uzima sve što joj se prohte, pa čak i ljudske živote.
Do 2012. “Oluja” nije smela ni da se spomene
Tunić dolazi u Beograd, kao i veliki deo izbeglih Krajišnika, ali ističe kako je podrška koja im je u tom trenutku bila prekopotrebna izostala i da se to sve mnogo promenilo sada kada je predsednik Aleksandar Vučić na vlasti, jer su za njega oni koji su se borili i koji su ginuli i dali živote za svoju zemlju, istorijske gromade.
– Nije bilo podrške one koje je trebalo da bude, izostala je podrška Srbije i srpskog naroda. Da su bili neki drugi na vlasti, možda bi to drugačije bilo. Do 2012. godine nije se mogla spomenuti ni “Oluja”, ni momci koji su dali živote na Košarama, ali to su predsednik i vladajuća stranka promenili. Daje se počast, daje se pomen žrtvama Oluje… – ističe Zoran.
Od svega što je imao u Kninu, ostao mu je samo album sa slikama, koji je samo pukom srećom opstao i ponovo postao deo porodice da svedoči jednom prošlom životu i da budi sećanja na neke lepe, ali i jako teške dane.
Zoran je istakao da je prvi put posle svega u Knin otišao 2007, godine, ali drhtavim glasom kaže da je osećaj bio prazan nakon što je kročio u svoju bivšu domovinu.
27 godina kasnije narod koji je proteran iz svojih ognjišta i postelje nije dobio ni jedno “oprostite”, ni jedno “kajemo se”. Naprotiv, Hrvati na krilima povampirenog ustaštva slave proterivanje i ubijanje srpskih civila, staraca, žena, dece…
Štrbac: Pre Vučića niko iz vlasti nije obeležavao pomen stradalim Srbima
Povodom godišnjice “Oluje” Objektiv je posetio Dokumentaciono-informacioni centar “Veritas”, gde nas je srdačno dočekao direktor Savo Štrbac.
Gospodin Štrbac, srpski pravnik i sudija, nekadašnji sekretar Vlade Republike Srpske Krajine i član komisije za razmenu zarobljenika i predaju posmrtnih ostataka i sam je preživeo “Oluju” i sve obesti koja je ona sa sobom nosila.
Za Objektiv je istakao da se niko iz vlasti nije setio da obeleži i održi pomen stradalima u “Oluji” i “Bljesku”, sve dok se nije setio predsednik Vučić.
– Kada smo izbegli tad, u toj koloni preko 220. 000 izbeglica se našlo, iz severne Dalmacije, Like, Korduna… Mali broj njih se zadržao u Republici Srpskoj, a svi drugi su došli u Srbiju. Da li je moglo drugačije da su nas pustili da odemo gde je ko mogao i gde je ko planirao? E, tu smo imali zamerke – priseća se Štrbac.
Štrbac se zatim dotiče i toga šta su povratnici mogli da zateknu kada bi se vratili u svoja rodna mesta – zgarišta, prazne i opljačkane kuće.
– Vraćali su se stari ljudi zbog penzije, a bez penzija se tamo nije moglo živeti, bilo je sve uništeno. Oni koji su se bavili poljoprivredom, ako su imali traktore, nema traktora. Ako ga nisu odvezli u Srbiju, nestao je, sve je opljačkano. Ako su imali vinograde i voćnjake i ako to nisu održavali, to sve propadne. Sve je porušeno, popaljeno, popljačkano – kaže Štrbac.
Sa njim smo razgovarali i o tome da je Posebno odjeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu potvrdilo prvu optužnicu koju je Tužilaštvo za ratne zločine Srbije podiglo protiv četiri hrvatska oficira za zločine počinjene na Petrovačkoj cesti i Svodni.
Štrbac na to nije ostao imun i istakao da “ako neće drugi, sudiće im beogradski sud” i da je moguće hrvatskim pilotima suditi u odsustvu.
– Niko im ne brani da dođu i prisustvuju sopstvenom suđenju ako hoće. Kakav je efekat suđenja u odsustvu? A mi iz Veritasa dokazujemo ovom knjigom da su upravo Hrvati pokazali i dokazali među 3.706 procesuiranih za ratne zločine, samo 13 odsto se sudi u prisustvu, ovo sve drugo u odsustvu. Ti ljudi koji su osuđeni u odsustvu ne smeju da napuštaju državu, jer će biti hapšeni kada budu prelazili u druge države. Osim toga, oni koji su ranjavani i oni koji su stradali doživeli bi jednu satisfakciju kroz presudu beogradskog suda, kad već niko drugi neće da im sudi – zaključuje Štrbac.
Opširnije o ovoj temi možete pogledati u našem video-prilogu na početku teksta.
Piše: Marija Stanković