Iako je početak glavnog pretresa u predmetu “Petrovačka cesta – piloti” bio zakazan za 10 časova, pred zgradu Specijalnog suda u Ustaničkoj 29 u petak 28. marta, došao sam 45 minuta ranije. Poranio sam kako bih dočekao i svedoke za danas pozvane i one koji na poziv “Veritasa” dolaze kao podrška oštećenima i kao pritisak na sud da više ne odlaže početak suđenja.
Potsećanja radi, Tužilaštvo za ratne zločine R. Srbije, nakon sprovedene opsežne istrage, u martu 2022. podiglo je optužnicu po komandnoj odgovornosti protiv četiri hrvatska oficira pilota zbog avio-granatiranja krajiških izbegličkih kolona 7. i 8. avgusta 1995. na Petrovačkoj i Prijedorskoj cesti, koju je Krivično vanpretresno (KV) veće Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu potvrdilo 3. juna iste godine. U optužnici se navodi da je u tim granatiranjima smrtno stradalo ukupno 13 civila, među kojima trudnica i četvoro dece, dok ih je najmanje 24 ranjeno, od kojih devetoro dece.
Već u oktobru iste godine zakazano je pripremno ročište, na kojem se otvorilo pitanje suđenja u odsustvu, pošto u spisu nije bilo dokaza da je hrvatska strana, preko koje su diplomatskim putem optuženim pilotima poslati pozivi za to ročište, isti i uručeni, zbog čega je ročište, radi pribavljanja takvog dokaza, odgođeno za novembar. Pošto se ni za drugo pripremno ročište nije pribavio očekivani dokaz, Pretresno veće zakazuje ročište za glavni pretres za decembar koje će se održati ukoliko se u međuvremenu pribavi dokaz o uručenju ili pokušaju uručenja poziva optuženima. A pošto Ministarstvo pravde Srbije nije moglo da dostavi ništa više od onog što je već dostavilo (dokaz o uručenju zamolnice diplomatskim putem), pretresno veće donosi „solomonsko rešenje” da predmet vrati KV veću da ono odluči o predlogu tužilaštva o suđenju u odsustvu, što je propustilo da uradi prilikom potvrđivanja optužnice.
I umesto da „popravi štetu”, KV veće 8. februara 2023. donosi „jednoglasno odluku” pod nazivom „službena zabeleška” (!?) „da se spisi predmeta vrate postupajućem predsedniku veća, za sada bez odluke o navedenom predlogu te da se predlog za suđenje u odsustvu ponovo iznese na većanje nakon dobijanja odgovora od strane Ministarstva pravde i uprave RH da li je postupilo po zamolnicama ovog suda”, odnosno da li su okrivljenima uručeni pozivi za pomenuta ročišta ili pokušana dostava istih.
I KV i pretresno veće čekali su pomenuti dokaz uprkos saopštenju hrvatskog Ministarstva pravosuđa i uprave, objavljenog na sajtu njihove vlade po zaprimanju prve zamolnice, da beogradsku optužnicu ne priznaju i da po njoj neće postupati.
Ovakvom igrom „pingponga” između KV i pretresnog veća Odeljenja za ratne zločine Višeg suda u Beogradu prođe cela 2023. i prvih sedam meseci 2024. bez ikakve sudske aktivnosti u ovom predmetu.
Tek 9. avgusta 2024. KV veće Odeljenja za ratne zločine, saopštava da je 3 dana ranije donelo rešenje kojim je usvojen predlog tužilaštva da se optuženima u predmetu “Petrovačka cesta – piloti” sudi u odsustvu “budući da nisu dostupni sudu”.
Apelacioni sud u Beogradu je 25. decembra 2024 odbio žalbe branilaca na rešenje KV veća i potvrdio prvostepenu odluku uz obrazloženje: “Razlozi zbog kojih je opravdano doneta ovakva odluka je činjenica da se nikome od okrivljenih za ovaj zločin nije sudilo ni u jednoj državi, ali i zato što je potrebno zaštiti interese porodice oštećenih.Takođe, odluka o suđenju u odsustvu je ispravna s obzirom na to da je smanjena mogućnost da se neposredno ispitaju svedoci i pribave drugi dokazi usled protoka vremena”.
Dakle, konačno je predmet bio spreman za suđenje. Pretresno veće je promtno zakazalo glavni pretres za 10. februar 2025. Ali se ovaj put održavanju zakazanog ročišta isprečio vanjski faktor – jednomesečni štrajk advokata, koji je proglašen nekoliko dana pre zakazanog ročišta.
Zbog svega navedenog “Veritas” je preko medija i direktnim kontaktima pozvao Krajišnike da dođu na novo ročište zakazano za 28. marta pred zgradu Specijalnog suda i da kao publika budemo podrška i svedocima i oštećenima ali i da svojim prisustvom na glavnom pretresu pošaljemo poruku pravosuđu da se ne može kao do sada igrati sa ovim predmetom.
I došli su Krajišnici. Ispred ulaza u zgradu zatekao sam za danas pozvane svedoke Dušana Piplicu, Mirka Drču, Savu Stijelja i Milku Vekić, rođenu Stijelja.
Piplicu je iz Apatina dovezao sin pok. Dušana Beslaća, koji je u tom događaju teško povređen. I on bi svedočio da je glavni pretres održan ranije. Nažalost više ne može da svedoči – preminuo je u martu 2023.
Savu Stijelju, koji je kao osmogodišnjak doživeo avio-granatiranje na Petrovačkoj cesti, dopratile su sestre Aleksandra, koja je kao trogodišnjakinja bila ranjena od gelera granate, i Tanja koja je rođena dvadesetak dana kasnije u novosadskom porodilištu i nije ni videla majku, koja je umrla nekoliko munta nakon porođaja.
Savina, Aleksandrina i Tanjina tetka Milka Vekić nije bila u koloni na Petrovačkoj cesti, a svedočila je o onome što joj je pričala majka Sava, koja je kod nje u Mirkovcima živela posle “Oluje”.
Priču majke i bake Save upravo sam ja i zapisao u januaru 1996. u prostorijama “Veritasa” u Beogradu i lansirao je u svet. Priču koju mi je ispričala više nije mogla da ponovi, pa tako ni pred istražiocima Haškog tribunala. Ne zbog toga što nije bila istinita, već zbog suza bola koje bi joj potekle čim bi počela da govori o događaju na Petrovačkoj cesti. Plakala je i kad ju je meni pričala, ali sam ja imao više takta i strpljenja da je saslušam, a i ona je imala više poverenja u mene (znala je čiji sam i odakle sam i da sam sin njene posestrime Milke iz devojačkih dana) nego u ljude koji su govorili njoj nepoznatim jezikom.
Ne mogu zaboraviti Savine suze dok mi je pričala kako je, iskačući iz natkrivenog kamiona s ranjenom snahom Vedranom u osmom mesecu trudnoće i sa unicima Savom i Aleksandrom, u gorućem automobilu videla obezglavljenog sina i nepokretnog muža, a nije smela ni da im priđe i da ih izbliza pogleda i opipa, bojeći se još veće nesreće.
Na suđenje je došla i Nataša Drakulić, naša poznata dramaturškinja, koja je kao šesnaestogodišnjakinja prošla “cestom smrti” pre granatiranja. Došla je umesto svog rođaka i vršnjaka Dušana Drakulića, kojeg je geler iz lansirane granate pogodio u desnu nogu, pa mu se od tada permanentno sušila i narušavala zdravlje, a on više ne može da svedoči – umro je u novembru 2022. u 44 godini života.
Zbog ograničenog prostora ne mogu poimenice spomenuti sve ljude koji su došli da budu podrška oštećenima, među kojima je bilo i desetine onih koji su prošli Petrovačkom i Prijedorskom cestom pre ili posle granatiranja, kao što je bilo i onih koji nisu tih dana prolazili pomenutim drumovima, ali ih boli, koliko krajiška tragedija, toliko i nepravda prema njima. Među njima je bilo i desetak studenata Pravnog fakulteta u Beogradu, koje su okupile Marija i Milica, rođene u Srbiji desetak godina posle “Oluje”, čiji roditelji su prošli “cestom smrti”.
Mnogi od onih koji su došli da prisustvuju suđenju ušli su u sudnicu i pratili suđenje. Ali ne svi. Naime, prilikom ulaska u sudsku zgradu prolazi se kroz skener, što usporava ulazak. Izneneda izlazi čovek u uniformi i kaže: “gotovo je s ulaskom, ročište je počelo, predsednik veća je naredio da više nikoga ne puštamo”. Desetak ljudi ostalo je ispred ulaza. Ostao sam i ja. Ne zbog toga što sam kasnio, već zbog toga što sam kao domaćin pozivar dočekivao sve goste i propuštao ih ispred sebe, ne očekujući da će nam neko zatvoriti vrata ispred nosa.
Protestvovao sam. Govorio ljudima iz obezbeđenja da zamole predsednika veća da sačeka nekoliko minuta da uđu svi koji su došli da prate ovo suđenje. Znali su ko sam. Objašnjavao sam im da sam i sam godinama bio predsednik veća u sudu istog ranga i da bih ja svakako sačekao da uđu svi zainteresovani. Bili su neumoljivi.
Javno pitam predsednika pretresnog veća Vladimira Duruza zašto nije sačekao još koji minut sa početkom glavnog pretresa? Kad smo čekali 27 godina do podizanja optužnice i još tri godine na odluku suda o suđenju u odsustvu, ni tih nekoliko minuta ne bi promenilo utisak o brzini postupanja u ovom predmetu. A ako su ljudi iz obezbeđenja sami doneli odluku da nam pred nosom zatvore vrata i ostave nas napolju, njihov postupak je još porazniji. Ovo pišem i u uverenju da se ovakvi postupci ubuduće neće dešavati, što će mo moći testirati već 8. maja, za kada je zakazan nastavak glavnog pretresa.
Savo Štrbac
Politika, 1. april 2025, štampano izdanje
