Потпредедник хрватске Владе за друштвене делатности и људска права Борис Милошевић (46) из српске заједнице учествоваће на прослави годишњице „војно-редарствене операције Олуја 5. августа у Книну“, победнички је 30. августа о.г. обнародовао хрватски премијер Андреј Пленковић, што је постала ударна вест у региону а и шире.
Од хрватског премијера дознајемо да не очекује од Милорада Пуповца долазак у Книн на прославу, јер да му је у првом плану било да у Книну буду сви чланови Владе, а навео је и да ће министар хрватских бранитеља Томо Медвед бити на обележавању злочина који је почињен у Груборима после Олује.
Шта то Хрвати славе 5. августа?
Пема службеном државном наративу, записаном у саборској „Декларацији о Олуји“ из јуна 2006, том акцијом „ослобођена је територија који је четири године био под окупацијом на којем су српске паравојне снаге и снаге Југословенске народне армије проводиле великосрпску освајачку и злочиначку политику Слободана Милошевића, ‘етнички чистећи’ окупиране просторе од хрватског и другог несрпског становништва, због чега је та акција била оправдана, нужна и праведна ратна операција”.
За Србе из Крајине хрватска акција под кодним називом „Олуја“ је агресија на српску област Крајина, у саставу тадашње РСК, извршена упркос чињеницама да је та област била под заштитом УН (сектори „Север” и „Југ”) и да су представници РСК само дан раније у Женеви и Београду прихватили предлог међународне заједнице о мирном решењу сукоба, која је резултирала изгоном више од 220.000 домицилних Срба и ликвидацијом најмање 1.872 њихова сународника, од којих је 65 процената цивила и 30 процената жена, углавном старије доби, док су њихова имања (укључујући и њихове црквене, културне и историјске објекте) девастирана.
И Међународни суд правде је у пресуди из фебруара 2015. операцију „Олуја“ квалификовао као акцију етничког чишћења, која у објективном смислу улази и у сферу геноцида (actus reus), док је према пресуди Претресног већа Хашког трибунала та акција квалификована као „удружени злочиначки подухват, на челу са председником државе, чији је циљ био присилно и трајно истјеривање Срба са подручја Крајине“.
Нема никакве дилеме да ће присуство потпредседника владе из српске заједнице, хрватска претставити да су коначно и Срби признали званични државни наратив о акцији „Олуја“ као „оправданој, нужној и праведној ратној операцији“ а заузврат да ће се на комеморацији у Груборима шесторици мучки убијених Срба двадесетак дана од почетка те акције појавити хрватски министар бранитеља.
Убиство цивила у Груборима ни до сада није било спорно ни за међународне, ни за домаће судове и организације за људска права, иако су Хрвати морбидна убиства стараца приказивали као обрачун за заосталим „четничким бандама“ и за који злочин још нико није осуђен.
Паритет и обострани цивилизацијски гест би био да су представници Срба отишли на све или неку комеморацију хрватским жртвама.
У име којих Срба Б. Милошевић одлази на прославу „Олује“?
У име нас крајишких свакако не. Његов одлазак у Книн на прославу „злочиначке акције“, колико ми је познато, ниједан прогнани Србин из Крајине неће подржати.
Овакав гест СДСС-а, који стоји иза овог споразума, неминовно доводи и до питања каква је веза између нас прогнних крајишких Срба и оних из остатка Хрватске?
Заједнички су нам корени, а већини и стари завичај. Све друго нас разликује и удаљава једне од других. Од оних, из генерације Б. Милошевића, који су се родили, школовали и сво вријеме живели ван Крајине, многи од њих и ратовали против сународника, могло се и очекивати да ће једног дана, под жестоком државном планском индоктринацијом, прихватити званични наратив и о акцији „Олуја“. Требало је сачекати да стаса један други Милошевић, који ће поправљати „гријехе“ оног првог и који ће „имати желудац“ да све то прогута и пробави за добробит своје (српске) заједнице.
Не сумњам да ће и у наредном коалиционом циклуса ХДЗ-а и СДСС-а, као и у неколико предходних, доћи до побољшања животних услова ретких припадника српске заједнице (неко ће добити струју, неко воду а неко и пут…). Ни то није мало. Али то је држава Хрватска, чланица ЕУ и НАТО-а, за своје грађане и држављане кроз предходних 25 година морала да обезбеди и без коалиција са „српским мањинцима“ и без условљавања да присуствују прослави акције која је довела до скоро потпуног затирања српске заједнице у Крајини.
Многи су се Срби од деведесетих, који су живјели у Хрватској, изван Крајине, под разноразним притисцима, похрватили и покатоличили. По мени је и то поштеније него и даље „глумити“ Србина који ће својим (не)промишљеним гестом анулирати резултате нас прогнаних Крајишника пред међународним судовима и организацијама за људска права у доказивању да је „Олуја“ геноцидна акција.
Тај гест Б. Милошевића неће оправдати ни евентуални долазак његовог „политичког оца“ Милорада Пуповца међу прогнане сународнике на обиљежавање Дана жалости, који ће с одржати дан раније на Рачи.
Објављено у дневнику „Политика“, 1. августа 2020, штампано издање
