D.I.C. Veritas

Политика, 04.08.2022, Саво Штрбац: “ОЛУЈНИ” АЗИЛАНТИ У КАМПОВИМА УН-а

Неколико дана пред овогодишњицу великог егзодуса српског народа из Републике Српска Крајина у августу 1995, познатог и под кодним називом “Олуја”,  београдску канцеларију Веритаса посјетио је Милан Ненадић (70), избеглица из северодалматинског села Штоково код Дрниша, и поставио нам два једноставна питања: да ли може коначно и безбедно, 27 година од изгнанства, посетити своје село и да ли му припада било каква накнада штете за време које је, по изручењу из кампа УН-а, провео у хрватском затвору. Одговори су много сложенији од питања. При том имам на уму и омиљену узречицу сад покојног Бранка Лубовца, потпредседника владе РСКу мандату Ђорђа Бјеговића: “Питај слободно, не пада се на питањима, пада се на одговорима”.

Подаци из Милановог досијеа показују да се у току акције “Олуја” склонио у камп УН-а у Книну, који је био смештен у бившој касарни ЈНА званој Јужни логор, из којег су га унпрофорци,  у групи од 38 Срба, предали хрватским властима како би им дозволили да остале “штићенике”, по њиховој жељи, могу превести у Србију.

Подаци из Милановог досијеа показују да се у току акције “Олуја” склонио у камп УН-а у Книну, који је био смештен у бившој касарни ЈНА званој Јужни логор, из којег су га унпрофорци,  у групи од 38  Срба, предали хрватским властима како би им дозволили да остале “штићенике”, по њиховој жељи, могу превести у Србију

По разним изворима, кроз тај камп прошло је између 1.500 до 2.000 особа, углавном српске националности, међу којима и 115 деце. Неки су, који су били ближе, сами пешке дошли у камп, а неке су припадници УН-а и других међународних организација целог августа те 1995. године скупљали по опљачканим и попаљеним селима северне Далмације и доводили у камп. У њему је, захваљујући неколицини лекара који су остали са пацијентима у книнској болници, уточиште нашло и више десетина пацијената. Тај камп  су свакодневно опседали припадници Хрватске војске тражећи “ратне злочинце” међу њиховим азилантима, у који им, захваљујући одлучности припадника УН-а, није дозвољаван улазак.

Politika, Savo Štrbac: Olujni azilanti u kampovima UN, 4,8,2022, Foto: snimak

Азиланти су се у кампу релативно брзо организовали тако што су изабрали своје представнике, који су их престављали и према команди кампа, и према непријатељској страни, али и према медијима и другим домаћим и међународним организацијама за људска права. Азиланти су сами провели анкету ко жели напустити Хрватску а ко жели остати у Крајини под хрватском влашћу.

Велика већина је била за одлазак у Србију, али проблем су им биле хрватске власти, које су и даље тражиле да уђу у камп и похапсе “ратне злочинце”. На крају је између њих и представника УН-а постигнут компромис – Хрвати су са списка избјеглица, којег су добили од команде кампа, одабрали 38 “ратних злочинаца”, који су им 16. септембра 1995. предати на “милост и немилост”. Истог дана остали “штићеници”, у 15 аутобуса, превезени су у Србију, где су добили избеглички статус. С азилантима из кампа УН-а у Книну, у Србију је превезено и 200 Срба који су били интернирани у задарске логоре за цивиле.

Поред кампа УН-а у Книну, неколико десетина Срба из северне Далмације и Лике такође се склонило у кампове УН-а у Раштевићу, Брибирским Мостинама, Бјелопољу, Језерцу, Бабин Потоку и Доњем Лапцу, а још неколико десетина са Баније склонило их се у камп Купленско, у којем су се од раније налазиле муслиманске избјеглице из АП Западна Босна, који је такође био под контролом УН-а. И из ових кампова већина азиланата ће такође бити превезено у Србију. Нажалост, неки су и страдали.

У камп УН у Кореници, у којем је био смештен чешки батаљон, 5. августа склонили су се Здравко Совиљ (1969), Србин, и Небојша Мажар (1960), од оца Хрвата  и мајке Српкиње, који је одрастао са Србима у Кореници и са њима остао и кроз рат. Рачунали су да су безбедни у кампу, пособно Небојша којем је жена радила као куварица у том кампу. Међутим, сутрадан је у камп упало пет наоружаних хрватских војника и тражили од команданта кампа да им поменуту двојицу накратко позајми “ради разговора и тражења неких информација”, уз обећање да ће их брзо вратити назад. Хрватски војници су одвели Здравка и Небојшу, успут их водали кроз Кореницу и малтретирали. Небојшу су одвели у госпићки затвор и осудили на 4 године затвора због оружане побуне, а Здравка су стрељали, заједно са Миливојем Врчком, још једним Хрватом, који је и до рата и кроз рат живио у Кореници, којег су затекли код његове куће. Треба ли посебно и истицати да нико није ни кривично, ни материјално одговарао за ликвидацију Здравка и Миливоја и за малтретирање Небојше.

Елем, међу оних 38 “ратних злочинаца” из кампа УН у Книну, предатих хрватским властима, нашао се и већ поменути Милан Ненадић, којег се теретило да је, заједно са Ераковић Смиљом и Клисурић Николом, у насељу Маовице, у току рата, појединачно или у групи, насилно улазио у куће власника хрватских житеља, из којих је узимао и односио кућне апарате, намештај, ламперију и остале вредне ствари, а потом куће палио. Све троје су из кампа у Книну одведени у притвор у Шибенику, где их чувари нису мазили. У налазу лекара специјалисте са ВМА, кабинет Гастро, од 28. маја 2001, издатог на име Милана Ненадића, пише: “због малтретирања у затвору у току рата има оштећење бубрега, од стране психијатра проглашен као ПТСП”.

Жупанијски суд у Шибенику, решењем од 10. јануара 1996, против Смиље и Николе, а након што је јавни тужилац одустао од гоњења, обуставља кривични поступак и укида им притвор, док је Војно тужилаштво у Сплиту 11. јануара 1996. против Милана подигло оптужницу и за оружану побуну, а дан касније решењем Војног суда у Сплиту одређен му је и притвор, по којем је из шибенског пребачен у сплитски затвор, који му је решењем истог суда од 21. марта 1996. укинут ради одласка на размену заробљеника, која је и обављена дан раније на пункту УНТАС-а у Липовцу.

Ни Милан ни Веритас не располажу са документацијом шта је даље било с поступцима који су покренути против њега. Поступак пред Војним судом у вези са оружаном побуном требао је бити обустављен по службеној дужности позивом на Закон о опросту (помиловању). Остаје отворено питање шта је са оним поступком у вези са ратним злочином због којег је и био изручен из кампа УН, које дело није ни под “опростом”, нити застарева. Због тога сам му саветовао да не иде у Хрватску док предходно не провери, најбоље преко неког хрватског адвоката, шта му је са тим поступком. Рекох му и да је одговор на друго питање у уској узрочно-последичној вези са првим.

На крају Милан постави и треће питање: “Да ли је паметно чачкати мечку, јер би распитивањем могао оживети можда већ затурени или заборављени предмет?“ На његово посљедње питање само сам слегнуо раменима и рекао му “то мораш сам одлучити”. Уз киселкасти смешак захвалио ми је на разговору и саветима. По изговореним речима и по говору тела добио сам утисак да га Далмација и “родна груда” неће ускоро видети.

 

Објављено у штампаном издању дневног листа „Политика“, 4. августа 2022. године

 

 

 

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.