Samostalna demokratska srpska stranka (SDSS) predala je svoju izbornu listu za zastupnike u Hrvatskom saboru, na izborima koji su zakazani za 17. april, koja je i potvrđena 30. marta, kada je zvanično započela predizborna kampanja. I pre početka zvanične, SDSS je krenuo u predizbornu kampanju plakatima, koje je osmislio poznati hrvatski dizajner Boris Malešević, a koji su dizajnirani tako da se iza glavne poruke „Hrvatska treba Srbe” menja nastavak: „jer nema boljeg susjeda od komšije!”, „jer se bolje razumijemo bez prijevoda!”, „jer puna Arena prija svima”…, koji su postavljani širom Hrvatske.
I nije trebalo dugo čekati (na predvidljivu) reakciju proustaških vandala da ih krenu skrnaviti i uništavati: 22. marta na plakatu postavljenom u Novom Zagrebu crnom bojom izbrisali su deo teksta „Hrvatska treba Srbe – jer puna Arena prija svima” (koji aludira na činjenicu da je srpska zvezda Aleksandra Prijović, inače rodom iz Hrvatske, ove zime napunila čak pet zagrebačkih Arena, što do tada nikome nije uspelo) i nadopisale „na vrbe”, pa na plakatu sada piše „Srbe na vrbe”; dan kasnije u Šibeniku su na plakat sa istim natpisom izbrisali „Srbe”, pa je ostao tekst „Hrvatska treba, jer puna Arena ne prija svima”; četiri dana kasnije poderali su i plakat u Karlovcu s natpisom „Hrvatska treba Srbe – jer nema boljeg susjeda od komšije”, tako da je preostao tek deo „Hrvatska treba”; a sedam dana kasnije u Osijeku su devastirali još jedan plakat tako što su na tekst „Hrvatska treba Srbe – jer puna Arena prija svima” dopisali „Srbe na vrbe”.
Inače, Boris Malešević je i pre pet godina za SDSS radio i poznatu kampanju „Znate li kako je biti Srbin u Hrvatskoj” u okviru izbora za Evropski parlament, koje su proustaški ekstremisti takođe skrnavili i pisali poruke po njima poput „Ubi Srbina” ili „U proljeće kad procvate vrba, radit ćemo paprikaš od Srba”, uz obavezno ušato U i ustaški pozdrav „Za dom spremni”.
SDSS je početak ovogodišnje kampanje popratio i tekstom na „Fejsbuku”: „Treba li Hrvatska Srbe? Treba li to pitanje postavljati i danas kad se njihov udeo u nepunih sto godina s 18,5 odsto smanjio na 3,2 procenta?”, koji počinje ovako:
„Jedni će reći da treba, drugi će reći da ne treba, a treći će o tome ćutati. Bilo je vremena kad je bilo više onih koji su verovali da Hrvatska treba Srbe, bilo je vremena kad je bilo više onih koji su verovali da ih ne treba, a bilo je i ima onih koji su puštali da drugi veruju. Kako god odgovorili, svi će se njihovi odgovori moći svesti na jedan – Hrvatska treba Srbe. Samo je pitanje da li ih treba za svoje i njihovo dobro ili za zlo.”
Hrvatski sabor broji ukupno 151 zastupnika. U deset izbornih jedinica bira se po 14 zastupnika. Birači koji nemaju prebivalište u RH biraju tri zastupnika u posebnoj (jedanaestoj) izbornoj jedinici, a birači pripadnici nacionalnih manjina biraju ukupno osam zastupnika u posebnoj (dvanaestoj) izbornoj jedinici (pripadnici srpske nacionalne manjine biraju tri zastupnika; pripadnici mađarske, talijanske te češke i slovačke biraju po jednog zastupnika; pripadnici austrijske, bugarske, nemačke, poljske, romske, rumunske, rusinske, ruske, turske, ukrajinske, vlaške i jevrejske nacionalne manjine kao i pripadnici albanske, bošnjačke, crnogorske, makedonske i slovenske nacionalne manjine biraju zajedno po jednog zastupnika). Pravo predlaganja kandidata za zastupnike nacionalnih manjina i njihovih zamenika imaju političke stranke registrovane u RH, birači i udruženja nacionalnih manjina, a za pravovaljanost kandidatura potrebno je prikupiti najmanje 100 potpisa birača.
Zastupnici se u prvih jedanaest izbornih jedinica biraju po proporcionalnoj zastupljenosti i preferencijskom glasanju (birač na glasačkom listiću može označiti jednog kandidata koji ima prednost pred ostalim kandidatima na listi za koju je glasao).
Pravo na sudelovanje u deobi zastupničkih mesta u prvih jedanaest izbornih jedinica ostvaruju liste koje na izborima dobiju najmanje pet procenata važećih glasova birača, dok je u dvanaestoj (manjinskoj) izbornoj jedinici izabran onaj kandidat koji dobije najveći broj glasova.
Za ovogodišnje parlamentarne izbore izborne liste su za dvanaestu izbornu jedinicu u kvoti srpske nacionalne manjine, pored SDSS-a, podneli i stranka Demokratski savez Srba (DSS), kojeg predvodi Srđan Milaković, i grupa birača, koju predvodi Dragan Crnogorac, koje će se boriti za tri fiksna zastupnika, što srpskoj nacionalnoj manjini pripada po sili zakona. U svim prethodnim izbornim ciklusima SDSS je uvek osvajao sva tri manjinska mandata.
U prethodna dva izborna ciklusa SDSS je sa svojom izbornom listom išao na redovne izborne liste u sedmoj izbornoj jedinici (uključuje celu Ličko-senjsku, severni deo Zadarske, delove Primorsko-goranske županije, celu Karlovačku te zapadne i severne delove Sisačko-moslavačke županije), koja je teritorijalno najveća i gde trenutno živi najviše Srba, ali nije uspevao da pređe izborni prag. Kalkulisalo se da će SDSS i na ovogodišnjim parlamentarnim izborima ići u istoj izbornoj jedinici sa svojom listom, ako ni zbog čega drugog onda zbog „uzimanja” glasova koaliciji „Rijeke pravde” okupljene oko SDP-a. Naime, Srbi tradicionalno, osim za srpske liste, glasaju za SDP, u kojem su se okupili bivši komunisti. Međutim, ove godine SDSS ipak nije prijavio svoju izbornu listu ni za sedmu ni za bilo koju drugu izbornu jedinicu osim manjinske.
SDSS je već u tri prethodna saborska saziva u formiranju saborske većine nakon izbora koalirao sa HDZ-om (2008–2011, 2016–2020, 2020–2024). Kada je SDSS prvi put koalirao sa HDZ-om, mi Srbi prognani iz Hrvatske mnogo smo bili ljuti na njenog čelnika Milorada Pupovca zbog koaliranja sa strankom pod kojom su nam se desile sve strahote ratnih i poratnih devedesetih. Na moje pitanje zašto je to uradio, odgovorio mi je: „Iz čisto praktičnih razloga. Do sada smo služili zastupnicima i sa levog i sa desnog spektra kao pljuvaonica u bukvalnom smislu, a potpisujući koalicioni sporazum sa vladajućim HDZ-om izbeći ćemo to pljuvanje barem s njihove strane i doprinećemo poboljšanju životnih uslova Srba u njihovim sredinama, gde su usled rata ostali i bez vode, struje, puteva, škola, ambulanta, trgovina…”
Kad je SDP formirao vlast 2012, pitali su tadašnjeg premijera Zorana Milanovića zašto i on nije potpisao koalicioni sporazum sa SDSS-om, čiji čelnici su javno izjavljivali da podržavaju levu opciju, na šta je odgovorio da mu ne trebaju jer on i bez njih u svojoj vladi ima dovoljno Srba.
Upitan koju opciju će podržati nakon ovogodišnjih parlamentarnih izbora, Pupovac je odgovorio da ako mandatar nove vlade postane aktuelni predsednik države Zoran Milanović „da će u slučaju da stranka mora donositi za nju teške odluke, onda će ih teško i donositi”, uz objašnjenje: „Sasvim je sigurno da se politika ne gradi omalovažavanjem, negiranjem ili vređanjem političkih protivnika…”, dodajući da će se SDSS i u narednom mandatu „zalagati za razvoj krajeva u kojima živi većinsko srpsko stanovništvo, s obzorom na to da od 33 najslabije razvijene jedinice lokalne samouprave, hrvatski Srbi čine većinu u njih 17”.
Iz takvih odgovora, a imajući u vidu i činjenicu da su odnosi između Milanovića i Pupovca odavno poremećeni (Milanović: „On nije Srbin, on je sitni lopov”; Pupovac: „Na svaku kritiku odgovara pljuvanjem, blaćenjem, denuncijacijom i lažnim optužbama”), nameće se i zaključak s kim bi radije u postizbornoj fazi sarađivao Pupovčev SDSS, ako i ovoga puta osvoji mandate koji pripadaju srpskoj kvoti. Neizlaskom na izbore u sedmoj izbornoj jedinici, sa čime pogoduje koliko-toliko koaliciji „Rijeke pravde”, koja Milanovića kandiduje kao mandatara (iako to po upozorenju Ustavnog suda ne smeju javno isticati dok obavlja predsedničku funkciju) za sastav buduće vlade, kao da ipak ostavlja mrvicu prostora i za takvu koaliciju.
Savo Štrbac
Tekst je objavljen u web izdanju dnevnog lista „Politika“, 5. aprila 2024. godine
