Moram da priznam da sam želeo da tema ove kolumne bude sloboda govora i sloboda protesta, te kako se to definiše u skladu sa „zapadnom vrednosti”. Želeo sam da pišem o slučaju „Pusi rajot”, ali u međuvremenu mnogo mi je zanimljiviji slučaj sukoba predsednika Hrvatske Ive Josipovića i srpskog političara i lidera Milorada Pupovca.
Na prvi pogled ovo bi se moglo opisati kao klasična politička borba dvojice političara i da na tome ostane i ništa više. Ali, ipak, Ivo Josipović je izabrani predsednik Hrvatske, a Milorad Pupovac je takođe verifikovao svoj legitimitet kao jedan od lidera Srba u Hrvatskoj na više izbora. Nema dileme da su jedne i druge legitimno izabrali glasači i moraće pred njima ponovo (kad-tad) da potvrđuju taj legitimitet. Problem ovog sukoba je u tome što njihove pozicije, ipak, nisu ravnopravne, tim više što Josipović kao predsednik i kao predstavnik većinskog naroda u Hrvatskoj ima ne samo veću odgovornost prema zakonu i Ustavu nego istovremeno i najveću moralnu odgovornost. U tom kontekstu njegovi poslednji potezi ne mogu drugačije da budu viđeni niti shvaćeni nego da je odstupio od te moralne odgovornosti i dopustio da njegova sujeta i emocije pretvore ovaj običan politički obračun u nešto mnogo značajnije i mnogo opasnije.
Prvo, kada god neki predsednik ili predsednik vlade počne da se bavi uredničkom politikom bilo kojeg lista to ne može biti dobro za njihovo društvo ni za njihovu vlast. Primer Borisa Tadića sa više medijskih slučajeva u Srbiji jasno pokazuje da taman i da se svi mediji stave pod direktnu ili indirektnu kontrolu vlasti i taman da predsednik uspe da smenjuje urednike koji ga kritikuju, na kraju ipak njegova stranka i on snosi najveću štetu, jer se demokratija ne može svesti na interes jednog čoveka niti može da se veže za njegovu sujetu. Tako da kada je Ivo Josipović odlučio da odgovori uredniku „Novosti”, nedeljniku srpske zajednice u Hrvatskoj, već je tada otvorio jednu polemiku preko koje ne može ništa da dobije, a mnogo može da izgubi.
Još veći problem jeste taj što se u suštini Josipović nije bavio tekstom niti pitanjima optužbi protiv njega koje su se nalazile u tom tekstu nego se odlučio baviti likom i delom Milorada Pupovca želeći na ovakav način da se odbrani, s tim što računa da ima mnogo više građana Hrvatske koji ipak više veruju i vole njega, a ne Pupovca.
Još je veći problem u Josipovićevom odgovoru što sebi dopušta, kao predsedniku i predstavniku većinskog naroda u Hrvatskoj, da odlučuje ko dobro predstavlja srpsku manjinu, a ko ne. Ko je Hrvatskoj lojalan, a ko je za nju štetočina, te kakva sloboda govora i štampe je prihvatljiva, a kakva nije. Sve ove teme za jednog demokratu su nedopustive, a pogotovo kada bavljenje takvim temama u kontekstu srpsko-hrvatskih odnosa i istorije u Hrvatskoj stvara novi animozitet među tim narodima i otvara stare rane, koje teško da zarašćuju.
Ovo je opasna taktika jer ako predsednik Hrvatske odluči da Milorad Pupovac nije legitiman i adekvatan predstavnik Srba u Hrvatskoj, a uz to proglašava da „šteti” Hrvatskoj, a zbog toga se može zaključiti da je nelojalan; onda naravno da je normalno da svaki Hrvat ima pravo da na isti način sudi svakom susedu Srbinu. A ako je Srbima lider nelojalan i neadekvatan za Hrvatsku onda kako mogu njegovi sledbenici i glasači biti adekvatni i lojalni toj državi? I ko treba da procenjuje ko je dobar ili loš Srbin za Hrvatsku? Na ova pitanja jedan savetnik Josipovića nudi jednostavan i logičan odgovor – hrvatska država i hrvatske političke stranke jedino mogu da izaberu „prave” lidere i predstavnike Srba i drugih manjina.
Zbog ovakvih „logičnih” razmišljanja među hrvatskim političkim liderima treba i vredi baviti se ovom polemikom između Pupovca i Josipovića, ne zbog toga što Pupovca treba podržati ili odbraniti nego zbog toga da ako se dopusti da Josipović može slobodno da „oduzme” ili da da legitimitet srpskim liderima i predstavnicima onda u suštini Srbi niti će imati puna prava niti mogućnost da iskoriste svoja demokratska i ustavna prava da biraju svoje predstavnike. A ova prava ipak vredi braniti.
Čudno je da niko od predstavnika vlasti u Beogradu još nije shvatio ovo, i da kroz ćutanje odobravaju Josipovićev obračun sa Pupovcem, a istovremeno možda pokazuju da i sami žele da Srbi u Hrvatskoj dobiju novog lidera. Problem za beogradsku političku elitu jeste u tome što bi hrvatska politička elita da postavlja srpske lidere u Hrvatskoj a ne oni. A možda i to nije problem ako postoji saglasnost između Zagreba i Beograda oko toga ko je prihvatljiv lider Srba u Hrvatskoj. Posle svega što su Srbi u Hrvatskoj preživeli, da li bi nekog stvarno iznenadilo da se budućnost Srba u Hrvatskoj odlučuje kroz dogovor Beograda i Zagreba i bez njih?
Povezani tekstovi
