Српска имовина у Хрватској вредела до 30 милијарди евра
Земље бивше Југославије поделиле су амбасаде, новац и злато али у протеклих 11 година готово ништа није урађено да се обештете грађани и предузећа који су остали без имовине у Хрватској
Пре 11 година је у ратификован бечког споразум о сукцесији или подели имовине између земаља бивших република некадашње СФРЈ, али тај споразум као да не постоји за хиљаде људи или предузећа који су остали без имовине. У међувремену су подељене амбасаде, заједничко злато и финансијска средства, али најзначајнији део тог документа, познат као Анекс „Г”, који се односи на имовину грађана и предузећа, поготово између Србије и Хрватске, и даље стоји на мртвој тачки. Као да не постоји не само политичка, већ и добра воља да се врати имовина стотине хиљада оштећених грађана и стотине предузећа, а ако то већ не може – да се оштећени бар праведно и поштено обештете.
Одмах након ратификације споразума, ондашња СРЈ је почела да враћа имовину не само предузећима из Хрватске, већ и из Словеније и Босне и Херцеговине у Србији. Тако је враћено више од 11.000 квадрата пословног и другог простора хрватском
„Вартексу”, словеначким фирмама „Аеро” и „Компас”, али и босанској „Криваји”. Загребачкој „Астри” је одлуком некадашњег Трговинског суда у Београду октобра 2004. враћен пословни простор у Дечанској број 5, површина 166 квадратних метара.
Одлуке наших судова, о враћању имовине, наилазиле су на веома леп одјек у међународној јавности и јавности тих република, али нашим предузећима и огромном броју прогнаних Срба, грађана Хрватске, то право је и данас ускраћено. Србија, нажалост, на то гледа доста пасивно. Нема чак ни одговарајуће државно тело које би се бавило сукцесијом, а нарочито Анексом „Г”, који је, такав какав је, не спроводив. Декларација. Због тога, како рече у изјави за наш лист, председник Документационог центра „Веритас” Саво Штрбац, треба отворено рећи оштећенима да се и сами боре за своја права и имовину колико год је то у њиховој моћи и да не полажу велике наде у државу и оно што је предвиђено Анексом „Г”.
Није у питању само имовина Симпа
Имовину у Хрватској пријавило је око 300 предузећа из Србије. Колика је њихова вредност нико, бар до сада, није израчунао. За ову причу и упечатљив случај. Прописом о „претворби” (приватизацији) Хрватска је продала чувену вилу Југобанке у Дубровнику за свега ондашњих 800.000 марака, а по признању самих Хрвата, тржишна вредност јој је била бар неколико пута већа. На сличан начин су завршили и објекти „Утве” – Панчево, „Шинвоза” – Зрењанин, „Кристала” – Зајечар, Робних кућа „Београд”…
Међу том имовином, која је прво подржављена, а потом продата „савесним стицаоцима”, налазила се имовина и на десетине дечјих и других одмаралишта широм Јадрана.
Оправдање да је то учињено само зато што је реч о „друштвеној имовини”, ничијој и свачијој, не стоји, јер је тај облик својине постојао у заједничкој држави и они који су њом управљали уписали су је у земљишне књиге.
Друштвена својина не постоји више ни у нашем Уставу, али због тога Србија није брисала уписану (друштвену) имовину хрватских правних лица нити ју је по неколико пута продавала да би затрла њене трагове.
Изиграни договорени принципи
Једно од важних, међусобно нерешених, проблема у односима са Републиком Хрватском је питањеимовине и решавање имовинских права. Споразумом о сукцесији СФРЈ потписаним у јуну 2001. године, предвиђено је да се расподела државне имовине изврши према принципу дасва непокретна имовина СФРЈ припадне државама наследницама на чијој се територији она налази. У Анексу Г, прописано је да сва права на непокретну и покретну имовину коју су грађани или правна лица из СФРЈ имали на дан 31. децембра 1990.
Правна лица, власници непокретне имовине, према овом споразуму – Анекс Г, задржавају право власништва (према стању из 1990.) без обзира на чијој је територији та имовина.Међутим, Хрватска, као још неке бивше Ју републике,није испоштовала овај принцип, иако је Хрватски сабор ратификовао поменути споразум у јуну 2004.
Одмах након ратификације споразума у ондашњој СРЈ почело је и враћање имовине, не само предузећима из Хрватске, већ и из Словеније и Босне и Херцеговине у Србији.
Хрватска је још пре ступања на снагу Споразума о сукцесији, 1991. године донела Уредбу о национализацији српске имовине, којом је пренела власништво на државу Хрватску. Под утицајем међународне заједнице, Уредба је повучена, али је већим делом та имовина већ била продата (пре правоснажности Споразума о сукцесији). Највећи део одузете имовине српских правних лица, са седиштем и регистрацијом у Србији, представљао је њихова дугорочна улагања на територији Хрватске, као што су синдикална одмаралишта, туристички објекти, и други привредни и пословни простор. Део те имовине Хрватска је продала или отуђила на други начин. Њен већи део је девастиран, уништен и напуштен.
Тамошњи судови одбијају све тужбе наших предузећа за повраћај имовине. Све у складу са упутством од 6. децембра 2004. године Државног правобранилаштва Републике Хрватске жупанијским правобранилаштвима у коме им се „ради једнообразног поступања” сугерише да се у примени „Анекса Г” Уговора о питањима сукцесија „противе захтевима за повраћај имовине и одбију захтеве за мирно решење спора”. У споровима за повраћај имовине пред хрватским судовима могу се ангажовати само хрватски адвокати, судски трошкови су огромни, адвокатске тарифе међу највећима у Европи, а поступци трају више године и завршавају се, по правилу, одбијајућом пресудом.
Легитимни и легални захтеви бивших титулара одузетих имовинских права да се вансудски, мирним путем, изврши реституција, надлежни у Републици Хрватској, по правилу, одбијају, и то најчешће, без образложења. Тиме су бивше власнике довели у незавидну и неизвесну ситуацију,јерсу приморани да своја права остварују у парничним поступцима, па је Хрватска пред хрватским судовима тужена страна. Досадашњим првостепеним пресудама одбијени су тужбени захтеви за повраћај, односно новчано обештећење за одузету имовину.
Власници одузете имовине не могу да се обрате Међународном суду за људска права у Стразбуру, јер још нису исцрпљена сва правна средства. Јер, поред одлука редовних судова, Врховног суда као ревизијског, потребна је и негативна одлука Уставног суда Хрватске. Тиме се судски поступци одуговлаче и аутоматски одлаже међународна заштита, а имовина пропада.
Према ранијим проценама Дирекције за имовину Републике Србије, вредност зграда, станова, одмаралишта некадашњих српских предузећа али и локалних самоуправа у Хрватској у тренутку распада СФРЈ износила је 1,8 милијарди евра, а хрватских у Србији око 800 милиона евра. Хрватски фонд за приватизацију тврди да је пописао 319 објеката на која полажу право фирме из Србије. Од тога је 158 продато, 30 додељено на коришћење, за 40 зграда воде се спорови, а 91 објекат је слободан. Са овим подацима се не слаже српска Дирекција за имовину, која незванично тврди да фирме из Србије имају преко 400 објеката у Хрватској.
Економиста-научни саветник
Ни макац без обостраног споразума
Посету председника Хрватске Ива Јосиповића Србији, која би, како се очекује, требало да уследи до краја овог месеца, ваљало би искористити за подсећање наших суседа на неиспуњене обавезе које су преузели споразумом о сукцесији (деоби имовине бивше СФРЈ) закљученим 29. јуна 2001. у Бечу (ступио на снагу 2. 6. 2004), а посебно на део у такозваном Анексу „Г” којим се „признаје, штити и враћа у првобитно стање” целокупна имовина коју су грађани или правна лица имала на дан 31. 12. 1990.
Од тада је прошло већ 12 година, а од тога готово – ништа, каже за наш лист Радмила Никшић, правник, помоћник директора Агенције за реституцију, која се тим питањима бавила од 1996. све до распада и заједнице СЦГ у ондашњем министарству правде .
Питамо је – где је запело, а она одговара, такође, питањем – а где није. Анекс „Г” је, као документ, у коме се не само нашим људима и фирмама, већ и свим осталим оштећеним грађанима бивше СФРЈ, гарантује право на имовину коју су имали пре распада велике федерације, једноставно – неспроводив. Када се томе дода и недостатак политичке воље са обе стране (и Хрватске и Србије) није ни чудо што су избеглице из Хрватске, а и највећи број наших предузећа, препуштене сами себи, а њихова имовина девастацији.
Шта би, опет, питамо, могао бити први корак да би се те ствари помериле после толико времена с мртве тачке?
Да стручни тимови две земље седну за сто и усагласе билатерални уговор о спровођењу Анекса „Г” којим би се конкретизовале међусобна права и обавезе из потписаног Анекса , а што је предвиђао члан 4. (услед немогућности директне примене).
Докумената о имовини и једни и други имају у изобиљу. Питање је само хоће ли испоштовати давно договорено и потписано. Хрватска је ушла у ЕУ. Ми о томе преговарамо. Сматрам да је ово најбољи тренутак да се реше имовинска питања, јер ми се просто чини да су односи два државна руководства довољно добри да се без великих спорења и одуговлачења реализују, каже Никшић додајући да политичари долазе и одлазе, а веома вредна имовина чека праведно разрешење, јер суштина целог питања, по њој, није у праву, већ доброј вољи и жељи да се оно примени.
За нашу саговорницу било је, каже, веома охрабрујуће што је за нашег високог представника у Мешовитом комитету за сукцесију изабран познати професор Правног факултета Универзитета у Београду Оливер Антић, коме је та материја веома блиска. За сада, међутим, нема опипљивијих резултата.
Никшић сматра да је Србија пропустила добру прилику да то питање подигне и на ниво Уједињених нација (када се расправљало о улози и учинку Хашког трибунала), јер су имовинска права загарантована многобројним међународним документима, чији потписник је и наша држава (с тога и обвезник на поштовање њихових одредаба), а да не говоримо о њиховој обавезности за Републику Хрватску као 28. чланицу ЕУ.
С. Костић
Изостало и питање реституције
Између Хрватске и Србије нема реципроцитета ни по питању реституције, упозорава Никшићева, на основу чега би и њеним и нашим грађанима могла бити враћена имовина или утврђено право на њено обештећење (накнаду) која је одузета у време комунистичког режима педесетих и шездесетих година прошлог века у обе тадашње републике СФРЈ. Хрвати су за то дали правни основ у свом Закону о надокнади имовине одузете за време комунистичке владавине (члан 10), али су написали да ће то бити могуће тек по потписивању билатералних споразума са земљама из којих долазе грађани са таквим захтевима. Пошто споразума нема – нема ни права на реституцију, закључује Радмила Никшић.
Враћено мало, а много остало
Хрватска је једина од свих бивших република СФРЈ донела закон којим су Србима одузета станарска права и тако им онемогућила повратак у око 40.000 становаАсоцијација избегличких и других удружења Срба из Хрватске очекује од високог представника Србије у Сталном мешовитом комитету за питања сукцесије проф. др Оливера Антића да одлучније захтева од Хрватске да испоштује Споразум о сукцесији и Резолуцију Савета безбедности 1.120 из 1997. године, којом је свим избеглим лицима потврђено право на повратак.
Последњи састанак овог комитета, који је требало да буде одржан 16. и 17. септембра ове године у Сарајеву, одложен је, нажалост, због недоласка представника Словеније, тако да се ова агонија наставља у недоглед.
Вредност евидентиране приватне имовине према незваничним подацима, процењује се на око 30 милијарди евра. Званичних података нема, јер до сада није урађена процена на основу евиденције која је извршена још 1996. године.
Након распада Државне заједнице Србије и Црне Горе, формулари на којима се налазила уписана имовина завршили су у Министарству финансија Србије, а да их нико није обрадио и начинио валидну процену вредности имовине избеглих. У тој евиденцији налази се око 76.000 захтева приватних лица и фирми, али документација даље није ажурирана па се не може добити званична информација колико је имовине враћено.
Хрватска још увек вешто избегава да изврши надокнаду штете за уништену покретну и непокретну имовину Срба тако што изиграва законе. Судови у Хрватској као узрочника штете не желе да прикажу да је то била активност војске и полиције те сугеришу оштећенима да преиначе тужбе и наведу да су им куће срушене у акту тероризма и насиља. После тога хрватски судови доносе одбијајуће пресуде, јер се за тако насталу штету примењује Закон о одговорности за штету насталу због терористичких аката и јавних демонстрација из јула 2003. који прописује да се материјална штета настала због тероризма надокнађује у облику обнове, па се због неоснованости, тужбени захтеви одбијају..
Хрватска је донела више дискриминирајућих закона, легализујући пљачку имовине хрватских држављана српске националности. За сада су изневерена и наша очекивања да ће се стање променити након уласка Хрватске у чланство ЕУ, јер смо очекивали да тамо постоје стандарди који гарантују сигурност приватне имовине и основних људских права.
Ове године навршава се десет година како је у Хрватској донесен Програм стамбеног збрињавања и за то време било је отворено шест рокова за подношење захтева. Укупно се пријавило око 6.000 заинтересованих, а од тога је у последњем року поднето једва око 200. Од самог почетка указивали смо да тај програм не може бити супституција за одузета станарска права, него је његов задатак био да заустави повратак и зацементира политику етничког чишћења. Осим тога, програм стамбеног збрињавања има социјални карактер, а не правни и као такав није прихватљив. Хрватска је једина од свих бивших република СФРЈ донела закон којим су Србима одузета станарска права и тако им онемогућила повратак у око 40.000 станова. Иако је Хрватска у уговорима касније преузела обавезу да ће поштовати имовинска и друга права својих држављана српске националности, то је изиграла, пре свега Бечки споразум о сукцесији из 2001. године који је ратификовао хрватски Сабор 2004. године, где у Анексу Г стоји да свим грађанима морају бити враћена њихова права која су имали на дан 31. децембра 1990. године и да су уговори који су склопљени под притисцима ништавни. Хрватска није уважила ни резолуцију Савета Европе из јануара 2010. године која је потврдила да су стамбена права имовинска и самим тим не могу се одузимати, јер су неповредива и стечена.
Ради успостављања добросуседских односа проблеми се и даље гурају под тепих. Од председника Хрватске Иве Јосиповића очекујемо да приликом посете Београду коначно прими нашу делегацију која би га из прве руке упознала са овим проблемима. Уколико се ови проблеми не буду решавали, неће доћи до нормализације односа, јер ће остати посејано семе зла које изнова може проклијати, а избегли и прогнани Срби су последњи који би то желели.
*Председник Асоцијације избегличких и других удружења Срба из Хрватске
Проф. Милојко Будимир
Povezani tekstovi
