Piše: Savo Štrbac
Nedavni događaji u Hrvatskoj, koji su kulminirali hapšenjem srpskog fudbalera Branislava Joke usred prvenstvene utakmice u Baranji zbog virtuelnog „storija” na društvenim mrežama, otvorili su novu, brutalniju fazu u delovanju tamošnjeg pravosudnog i policijskog aparata. Gotovo istovremeno, Udruženje hrvatskih branitelja (UHB RH), na čijem je čelu bezbednosni stručnjak i penzionisani kriminalista Željko Cvrtila, zvanično je uputilo zahtev nadležnim institucijama Hrvatske tražeći uvođenje obaveznih bezbednosnih provera i jasnih kriterijuma za javno delovanje i nastupe stranih umetnika. Udruženje zahteva od nadležnih ministarstava da pre ulaska ili angažovanja stranih autora obavezno provere njihove ranije javne istupe, izjave i aktivnosti.
Cilj je da se utvrdi da li su ti pojedinci promovisali mržnju, velikosrpski nacionalizam ili iskazivali nepoštovanje prema hrvatskoj državi. U ovom zahtevu, koji je podigao veliku prašinu u javnosti, pored ostalih su posebno apostrofirani izvođači iz Srbije: Miroslav Ilić, Lepa Brena i Momčilo Bajagić Bajaga. Željko Cvrtila i UHB RH naglašavaju da ovo ne smatraju klasičnom cenzurom, već legitimnim pravom države da zaštiti svoj kulturni prostor i nacionalnu bezbednost od, kako navode, elemenata „hibridnog ili specijalnog rata” koji se često sprovodi pod maskom kulturne saradnje.
Na prvi pogled, reč je o radikalnoj desničarskoj inicijativi koja po ko zna koji put raspiruje međunacionalne tenzije. Međutim, ako stvari ogolimo do kraja i pogledamo ih iz ugla čiste pravne logike, dolazimo do paradoksalnog zaključka: za bezbednost i pravnu sigurnost državljana Srbije bilo bi daleko bolje da zvanični Zagreb prihvati zahteve svojih ratnih veterana.
Da bismo razumeli ovu tezu, moramo najpre demistifikovati aktuelni sistem koji trenutno funkcioniše u Republici Hrvatskoj. On se, nažalost, najpreciznije može opisati kao institucionalna „pravna sačekuša”. Današnja Hrvatska, kao punopravna članica Evropske unije i Šengenske zone, deklarativno baštini tekovine liberalnog tržišta i umetničkih sloboda. Kada neki muzičar, glumac ili sportista iz Srbije namerava da gostuje u Hrvatskoj, država mu kroz svoje birokratske kanale uredno izdaje Potvrdu o prijavi rada. Uzimaju se takse, naplaćuju se porezi, a granična policija podiže rampu. Izvođač ulazi u zemlju sa lažnim osećajem pravne sigurnosti, verujući da je činjenica što ima uredne papire dovoljna zaštita.
Zamka se aktivira tek kada je meta na terenu – na sportskoj klupi ili u bekstejdžu pre koncerta. Tada na scenu stupa represivni aparat koji, neretko pod pritiskom lokalnih desničarskih udruženja, otvara retroaktivne policijske dosijee. Pretura se po privatnim fejsbuk i instagram profilima, izvlače se objave, pesme ili zavičajni motivi stari po nekoliko godina, i lice se po hitnoj proceduri izvodi pred prekršajni sud.
Ovaj mehanizam je postao zastrašujući nakon aprila 2023. godine, kada je Hrvatska drastično izmenila svoj Zakon o prekršajima protiv javnog reda i mira, podižući kazne za čuveni Član 5. na iznose do čak 4.000 evra ili do 30 dana zatvora. Da stvar bude gora, DIC „Veritas” je nedavno upozorio na opasnu praksu „dvostrukog kažnjavanja” koja se selektivno primenjuje prema Srbima koji nemaju dvojno državljanstvo. Po izlasku iz prekršajne sudnice, nakon što plate enormnu novčanu kaznu, ili po odsluženju zatvorske kazne, policija nad njima sprovodi administrativni postupak po Zakonu o strancima. Ovaj postupak podrazumeva meru hitnog proterivanja uz zabranu ulaska u Evropski ekonomski prostor (EEP), koja se automatski unosi u Šengenski informacioni sistem (SIS). Takvim manevrom čovek biva i de fakto i de jure kažnjen dva puta za istu prekršajnu radnju počinjenu na internetu.
Upravo zbog takve perfidne prakse, zahtev veterana da se stvari institucionalizuju zapravo predstavlja uvođenje predvidljivosti. Ako bi Vlada Hrvatske uvela političke „crne liste” i obaveštajne provere pre izdavanja radnih dozvola, umetnici i sportisti iz Srbije bi unapred znali na čemu su. Dobijanje odbijenice na granici, ma koliko bilo ideološki diskriminatorno, nemerljivo je bolje i bezbednije od toga da budete uhapšeni pred saigračima, sprovedeni u zatvor, pa potom represivno deportovani sa šengenskim precrtavanjem. Na taj način, pojedinci bi sačuvali svoje lično dostojanstvo i izbegli traumatična iskustva kroz koja prolaze u hrvatskom prekršajnom sistemu.
Ono što je još važnije, usvajanjem ovakvog radikalnog predloga, Hrvatska bi konačno morala da spremi odgovore za svetsku stručnu javnost i međunarodne institucije. Trenutno se zvanični Zagreb pred Savetom Evrope i Evropskim sudom za ljudska prava uspešno skriva iza paravana lokalnog pravosuđa, dok se država formalno pretvara da sa tim nema ništa.
Međutim, ako bi Sabor i Vlada prihvatili zahtev branitelja i ove sulude kriterijume zvanično ugradili u hrvatske zakone, paravan bi pao. Hrvatska bi tada morala javno, pred međunarodnom strukom, da brani legalizaciju državne cenzure, uvođenje verbalnog delikta i direktno kršenje principa Ne bis in idem (ne dvaput o istom), kao i Člana 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima koji garantuje slobodu izražavanja. Morali bi da objasne Briselu kako se koncept otvorenog evropskog prostora usklađuje sa bezbednosnim upitima o tome šta je neki estradni umetnik izjavio u intervjuu pre petnaest godina ili koju je pesmu otpevao na nekoj svadbi u dijaspori.
Paradoksalno, veterani ovim zahtevom primoravaju sopstvenu državu da prekine sa licemernom praksom i da stvari nazove pravim imenom. Trenutno stanje je neodrživo jer predstavlja klasično izigravanje prava: novac srpskih izvođača i njihovih menadžera je dobrodošao za hrvatski budžet i privatne klubove, ali je njihov etnički i politički identitet istovremeno meta za odstrel. Država naplaćuje porez na koncert, a zatim hapsi zbog pesme.
Kao pravnik i neko ko decenijama prati reflekse hrvatskog sistema prema srpskoj manjini i građanima Srbije, duboko verujem da je jedini lek protiv ovakve selektivne pravde potpuno izvođenje stvari na čistac. Neka hrvatska zakonodavna vlast usliši molbe svojih ratnih veterana. Neka uvedu političku policiju u pop kulturu i sport. To će biti najbrži način da se pred međunarodnim pravosudnim institucijama demaskira suština tog sistema, a umetnicima iz Srbije pruži konačna šansa da svoja prava zaštite na globalnom nivou, unapred osigurani od zamki u koje svakodnevno upadaju u virtuelnom javnom prostoru našeg susedstva.
Dok je ovaj tekst nastajao, u medijima je odjeknula vest da su organizatori otkazali koncert Bajage i “Instruktora” zakazan za 17. oktobar u Koprivnici, uz neutralno obrazloženje da su primorani na taj korak zbog „neproverenih informacija” i stvorenog pritiska u javnosti. Istovremeno, Istarsko udruženje dobrovoljaca Domovinskog rata uputilo je zahtev da se otkaže i Bajagin već ugovoreni novogodišnji nastup u Puli, koristeći deceniju staru desničarsku retoriku o njegovim navodnim ratnim nastupima “pred pripadnicima snaga koje su napadale Hrvatsku i pevanju četnicima”.
Ovaj koprivnički epilog, u kome organizatori kapituliraju i pre nego što je ikakav zakon donet, samo potvrđuje da je hrvatski javni prostor već duboko kontaminiran prećutnim političkim filterima i da je formalno uvođenje „veteranskih viza” jedini način da se ova farsa konačno ogoli.
Politika, 06.10.2026, štampano izdanje
