Politika, 07.07.2026, Di­gi­tal­no pri­zna­nje s Ve­le­bi­ta: gde su ko­sti Bo­že La­ti­no­vi­ća

Piše: Savo Štrbac

Ka­da sam kra­jem mar­ta pro­šle go­di­ne na stra­ni­ca­ma „Po­li­ti­ke” ob­ja­vio tekst pod na­slo­vom „Zlo­čin na Tu­lo­vim gre­da­ma”, na­me­ra mi je bi­la da od za­bo­ra­va otrg­nem je­dan od naj­su­ro­vi­jih, a jav­no­sti naj­ma­nje po­zna­tih do­ga­đa­ja iz de­cem­bra rat­ne 1991. go­di­ne i da od­go­vo­rim po­sto­ji li uzroč­no-po­sle­dič­na ve­za tog do­ga­đa­ja s ubi­stvom sta­ri­jeg Lu­ke Mo­dri­ća (de­de po­zna­tog hr­vat­skog fud­ba­le­ra istog ime­na), ko­je je usle­di­lo tri da­na ka­sni­je. Na taj pr­vi tekst na­do­ve­zao se i dru­gi, „Po­no­vo o zlo­či­nu na Tu­lo­vim gre­da­ma”. U pr­vom sam iz­neo auten­tič­na sve­do­čan­stva pre­ži­ve­lih uče­sni­ka sa srp­ske stra­ne, kao i pre­ci­zna ime­na po­gi­nu­lih i ne­sta­lih pri­pad­ni­ka JNA i Te­ri­to­ri­jal­ne od­bra­ne iz Gra­ča­ca, a u dru­gom do­ka­ze iz hr­vat­skih pra­vo­sud­nih iz­vo­ra ko­ji pot­kre­plju­ju po­me­nu­tu ve­zu.

De­ce­ni­ja­ma su su­ro­ve ve­le­bit­ske vr­le­ti, ma­gla i led ču­va­li taj­nu o tra­gič­nom de­cem­bru 1991. go­di­ne. Za zva­nič­ni Za­greb, taj do­ga­đaj u voj­nom smi­slu prak­tič­no ni­je ni po­sto­jao iz­van okvi­ra „le­gi­tim­nih di­ver­zant­skih ak­ci­ja” u ko­ji­ma se ne pre­i­spi­tu­je sud­bi­na za­ro­blje­nih. Do­ku­men­ta­ci­o­no-in­for­ma­tiv­ni cen­tar „Ve­ri­tas”, me­đu­tim, de­ce­ni­ja­ma je str­plji­vo sku­pljao do­ka­ze i pra­vio mo­za­ik, če­ka­ju­ći dan ka­da će i dru­ga stra­na pro­go­vo­ri­ti.

I pro­go­vo­ri­la je. I to iz iz­vo­ra iz ko­jeg se hr­vat­ski pra­vo­sud­ni or­ga­ni naj­ma­nje na­da­ju – iz usta nji­ho­vih sop­stve­nih rat­nih ko­man­da­na­ta. Ono što ni­smo mo­gli da sa­zna­mo kroz zva­nič­ne ka­na­le raz­me­ne i pro­to­ko­le o ne­sta­li­ma to­kom pret­hod­ne tri i po de­ce­ni­je, iz­ro­ni­lo je u di­gi­tal­nom pro­sto­ru za sa­mo ne­ko­li­ko me­se­ci. Do po­ja­ve mo­jih tek­sto­va, čak ni mo­der­ni si­ste­mi ve­štač­ke in­te­li­gen­ci­je (VI) ni­su ima­li go­to­vo ni­ka­kve po­dat­ke o ovom spe­ci­fič­nom do­ga­đa­ju na Ve­le­bi­tu. Da­nas, za­hva­lju­ju­ći ukr­šta­nju di­gi­tal­nih iz­vo­ra, pred so­bom ima­mo šo­kant­no pri­zna­nje s dru­ge stra­ne fron­ta ko­je ba­ca pot­pu­no no­vo sve­tlo na sud­bi­nu lju­di za ko­ji­ma tra­ga­mo.

U po­pu­lar­nom hr­vat­skom pod­ka­stu „Gde si bio ’91?”, auto­ra Bor­ne Ma­ri­ni­ća, ko­ji se ba­vi do­ga­đa­ji­ma iz ta­ko­zva­nog Do­mo­vin­skog ra­ta, ne­dav­no je op­šir­no sve­do­čio Ili­ja Vin­ce­tić. Reč je o pen­zi­o­ni­sa­nom bri­ga­di­ru Hr­vat­ske voj­ske (HV) i ta­da­šnjem za­me­ni­ku za­po­ved­ni­ka je­di­ni­ce ko­ja je u je­sen i zi­mu 1991. go­di­ne za­po­se­la ključ­ne stra­te­ške po­lo­ža­je na ju­žnom Ve­le­bi­tu, na po­te­zu oko Ma­log Ala­na. U vi­še­sat­nom iz­la­ga­nju, Vin­ce­tić se pred ka­me­ra­ma pot­pu­no opu­stio, oči­gled­no uve­ren da ga vre­men­ska dis­tan­ca i de­ce­nij­ski rat­ni tri­jum­fa­li­zam ap­so­lut­no šti­te od bi­lo ka­kve kri­vič­ne od­go­vor­no­sti. Opi­su­ju­ći voj­na dej­stva i ak­ci­ju od 14. i 15. de­cem­bra 1991. go­di­ne na ši­rem pod­ruč­ju Tu­lo­vih gre­da, iz­neo je de­ta­lje ko­ji pred­sta­vlja­ju kla­si­čan sa­mo­in­kri­mi­ni­šu­ći ma­te­ri­jal i ja­san, ne­dvo­smi­slen pu­to­kaz za is­tra­žne i pra­vo­sud­ne or­ga­ne, ka­ko u Hr­vat­skoj, ta­ko i u Sr­bi­ji.

Vin­ce­tić u svom is­ka­zu otvo­re­no pri­zna­je da su nje­go­ve di­ver­zant­ske sna­ge tih da­na na Ve­le­bi­tu, na­kon oru­ža­nog ob­ra­ču­na, za­ro­bi­le dvo­ji­cu pri­pad­ni­ka JNA. Pr­vi od njih bio je mla­di voj­nik, Bo­šnjak po na­ci­o­nal­no­sti iz Te­o­ča­ka, ko­ji je oba­vljao du­žnost vo­za­ča te­ren­skog vo­zi­la „puh”. Srp­ska stra­na je još to­kom rat­nih de­ša­va­nja do­bi­la štu­ru ne­zva­nič­nu in­for­ma­ci­ju da je taj mla­dić (Ne­džad Da­u­to­vić) na­kon za­ro­blja­va­nja po­šte­đen i pu­šten, što Vin­ce­tić sa­da i jav­no po­tvr­đu­je, na­vo­de­ći da je vo­zač upu­ćen pre­ma Spli­tu.

Hr­vat­ski bri­ga­dir u pod­ka­stu pred hi­lja­da­ma gle­da­la­ca uži­vo po­tvr­đu­je tu pri­ču. Šta­vi­še, ide to­li­ko u de­ta­lje da pre­ci­zi­ra i ge­o­graf­sko po­re­klo tog voj­ni­ka, po­mi­nju­ći me­sto Te­o­čak iz ko­jeg do­la­zi. Ako je vo­zač „pu­ha” pre­ži­veo, bio pred­met ob­ra­de i na kra­ju je pu­šten, po­sta­vlja se lo­gič­no, ali stra­šno i muč­no pi­ta­nje: Šta se do­go­di­lo sa dru­gim za­ro­blje­ni­kom?

Dru­gi za­ro­blje­nik bio je Bo­žo La­ti­no­vić. O nje­mu Ili­ja Vin­ce­tić pred ka­me­ra­ma go­vo­ri s ne­sva­ki­da­šnjom, je­zi­vom pre­ci­zno­šću. Hr­vat­ski ofi­cir ot­kri­va da je o La­ti­no­vi­ću znao sve – od nje­go­vog pu­nog ime­na i pre­zi­me­na, pre­ko lič­nih i po­ro­dič­nih po­da­ta­ka, pa sve do nje­go­ve ulo­ge u ta­da­šnjoj voj­noj struk­tu­ri. Da stvar bu­de još ozbilj­ni­ja, Vin­ce­tić de­talj­no opi­su­je ko­je su sve vred­ne voj­ne, ge­o­graf­ske i oba­ve­štaj­ne in­for­ma­ci­je nje­go­vi lju­di „do­bi­li” od La­ti­no­vi­ća to­kom ope­ra­tiv­ne ob­ra­de i sa­slu­ša­nja na te­re­nu. Iz ovog jav­nog is­ka­za hr­vat­skog bri­ga­di­ra ne­dvo­smi­sle­no i prav­no či­sto pro­iz­la­zi sle­de­ća či­nje­ni­ca: Bo­žo La­ti­no­vić je uhva­ćen živ, bio je u ru­ka­ma hr­vat­skih sna­ga na Ve­le­bi­tu, nad njim je iz­vr­še­no is­pi­ti­va­nje i u tom tre­nut­ku je imao sta­tus rat­nog za­ro­blje­ni­ka.

Dok Vin­ce­tić u pod­ka­stu hlad­no­krv­no, go­to­vo no­stal­gič­no, evo­ci­ra uspo­me­ne na „uspe­šno sa­slu­ša­nje” ne­pri­ja­telj­skog voj­ni­ka, po­ro­di­ca ne­sreć­nog Bo­že i svi mi ko­ji se ba­vi­mo žr­tva­ma iz ra­ta de­ve­de­se­tih već pu­nih 35 go­di­na bez­u­spe­šno smo u po­tra­zi za bi­lo ka­kvim tra­gom o nje­mu. Bo­žo La­ti­no­vić se u svim na­šim i me­đu­na­rod­nim knji­ga­ma ne­sta­lih i da­lje vo­di pod tim sta­tu­som. Po me­đu­na­rod­nom hu­ma­ni­tar­nom pra­vu, Me­đu­na­rod­nom pak­tu o gra­đan­skim i po­li­tič­kim pra­vi­ma i svim va­že­ćim že­nev­skim kon­ven­ci­ja­ma, li­kvi­da­ci­ja rat­nog za­ro­blje­ni­ka na­kon is­pi­ti­va­nja, kao i na­knad­no skri­va­nje nje­go­vih po­smrt­nih osta­ta­ka, pred­sta­vlja­ju te­žak rat­ni zlo­čin. To je de­lo ko­je pre­ma me­đu­na­rod­nom pra­vu i do­ma­ćem za­ko­no­dav­stvu ni­kad ne za­sta­re­va.

Ovaj slu­čaj neo­do­lji­vo pod­se­ća na ma­tri­cu po­na­ša­nja ko­ju smo već gle­da­li u slu­ča­ju ubi­stva se­dam srp­skih ci­vi­la u se­lu Uz­do­lje kod Kni­na, o če­mu sam de­talj­no pi­sao u ko­lum­ni „Afe­ra ’Tomp­son’, ko je ubi­ca pod uz­dolj­skim hra­stom”. Ta­mo je hr­vat­sko pra­vo­su­đe go­di­na­ma sve­sno ig­no­ri­sa­lo ja­sne vi­deo-snim­ke, iz­ja­ve sve­do­ka i kru­ci­jal­ne do­ka­ze ko­ji su im bi­li is­pred no­sa, sa­mo da ne bi pro­ce­su­i­ra­lo sop­stve­ne rat­ne iko­ne i raz­ot­kri­lo do­bro uigra­ni si­stem pri­kri­va­nja zlo­či­na. Bo­jim se da će i ovo naj­no­vi­je di­gi­tal­no pri­zna­nje s Ve­le­bi­ta po­ku­ša­ti da gur­nu pod te­pih, ra­ču­na­ju­ći na za­bo­rav iza­zvan pro­to­kom vre­me­na. Me­đu­tim, sa­da je sve za­be­le­že­no u jav­nom, traj­nom pro­sto­ru, na in­ter­ne­tu. Ili­ja Vin­ce­tić je svo­jim is­ka­zom dao u ru­ke hr­vat­skom Dr­žav­nom od­vjet­ni­štvu (DORH) kom­plet­no oform­ljen pred­met.

Jav­no i di­rekt­no po­sta­vljam pi­ta­nje nad­le­žnim žu­pa­nij­skim tu­ži­la­štvi­ma u Spli­tu i Ri­je­ci, pod či­ju te­ri­to­ri­jal­nu i rat­nu nad­le­žnost spa­da ovaj deo ve­le­bit­skog ra­ti­šta: Da li će­te, na­kon ovog jav­nog emi­to­va­nja i sve­do­če­nja, zva­nič­no po­zva­ti Ili­ju Vin­ce­ti­ća na sa­slu­ša­nje u svoj­stvu sve­do­ka ili osum­nji­če­nog? On je da­nas ključ ove stra­šne taj­ne. On, kao ta­da­šnji za­me­nik za­po­ved­ni­ka na tom sek­to­ru, mo­ra da od­go­vo­ri na jed­no­stav­na pra­vo­sud­na pi­ta­nja: Ko­me je i u ka­kvom sta­nju pre­dat Bo­žo La­ti­no­vić na­kon što su od nje­ga iz­vu­če­ne sve po­treb­ne in­for­ma­ci­je? Ko je na­re­dio, a ko ne­po­sred­no iz­vr­šio nje­go­vu li­kvi­da­ci­ju? Na ko­joj lo­ka­ci­ji su po­ko­pa­ni ili sa­kri­ve­ni nje­go­vi po­smrt­ni osta­ci?

Ako hr­vat­ski dr­žav­ni or­ga­ni za­i­sta že­le da do­ka­žu me­đu­na­rod­noj za­jed­ni­ci i sop­stve­noj jav­no­sti da vo­de „učin­ko­vi­te” i ne­pri­stra­sne is­tra­ge o rat­nim zlo­či­ni­ma, a ne da sa­mo si­ste­mat­ski pe­ru sop­stve­ne rat­ne bi­o­gra­fi­je i šti­te svo­je „bra­ni­te­lje”, pred­met „Ve­le­bit – de­cem­bar 1991” sa­da im je po­slu­žen na tac­ni. Ova ko­lum­na ni­je sa­mo pod­se­ća­nje na pro­šlost, već di­rekt­na prav­na in­struk­ci­ja i zah­tev za po­stu­pa­nje. Po­ro­di­ca Bo­že La­ti­no­vi­ća ima ci­vi­li­za­cij­sko i ljud­sko pra­vo na isti­nu, pra­vo da na­kon tri­de­set i pet go­di­na pro­na­đe i do­sto­jan­stve­no sa­hra­ni nje­go­ve ko­sti. Prav­da za žr­tve sa Tu­lo­vih gre­da ne sme osta­ti za­u­vek za­ro­blje­na u ve­le­bit­skim ma­gla­ma, ma ko­li­ko oni ko­ji da­nas pred ka­me­ra­ma evo­ci­ra­ju rat­ne uspo­me­ne po­ku­ša­va­li da je pre­ću­te.

Politika, 07.07.2026, digitalno izdanje