“Желим да те нешто замолим. Из неког разлога у флоскулу је ушло Сећање на Јасеновац, Сећање на Геноцид. (Нисам тебе чула), али те молим када ти буде уз реч нека то буде Памћење. Јер када Памтимо, не постоји начин да заборављамо, када се само Сећамо, онда се и ПриСећамо, ДоСећамо, ПодСећамо, а све је то само део заборављања. Да покушамо да их одвикнемо од тог лоше одабраног израза, као да нико ни о чему не мисли. Јер није Култура сећања, већ Култура ПАМЋЕЊА, само су тако увек са нама”, имејл са овим садржајем пре неки дан послала ми је Нина, иначе администратор “Веритасовог” веб-сајта.
Иако често јавно говорим о догађајима из деведесетих прошлог века којима сам сведочио, нисам правио разлику између појмова “памћења” и “сећања” јер нисам ни знао, уочио суштинску разлику. Да бих дознао (научио) ту разлику обавио сам један интервју са вештачком интелигенцијом (ВИ), чије делове, у убеђењу да ће интересовати и многе читаоце “Политике”, преносим у наставку текста.
Ја: Разлика између “културе памћења” и “културе сећања”?
ВИ: Иако се у свакодневном говору често користе као синоними, у науци о култури и социологији постоји јасна разлика између културе сећања и културе памћења. Главна разлика је у начину на који се прошлост чува: сећање је у вези са живом речју, комуникацијом и људимае, док је памћење у вези са институцијама, објектима и симболима.
Појам “култура сећања” (комуникативно сећање) односи се на оно што је живо и променљиво. Преноси се усмено, кроз свакодневни разговор и лична искуства унутар једне генерације (обично обухвата период од 80 до 100 година). Неформално је, субјективно и нестаје оног тренутка када умру последњи сведоци неког догађаја.
Појам “култура памћења” (културолошко памћење) односи се на оно што је фиксирано и трајно. Када сећања престану да буду део свакодневице, она се морају “ускладиштити” да не би била заборављена. То се ради путем институција, текстова, споменика и ритуала. Формално је, институционализовано и служи за одржавање идентитета заједнице кроз векове (уџбеници историје, музеји, државни празници, споменици…).
Ја: Дакле, оно што нисмо доживели или научили не можемо ни памтити?
ВИ: Не можемо се сећати нечега што нисмо лично искусили или чули од директних сведока. То је биолошки и психолошки немогуће. Без директног контакта или учења, тај догађај за нас не постоји. Иако нисте доживели Косовски бој или Француску револуцију, ви их “памтите” као део свог културног кода. То није биолошко памћење, већ социјални конструкт. Друштво вам путем школе, медија и споменика “усађује” те догађаје као важне за ваш идентитет. Дакле, ви не памтите догађај, већ памтите значење тог догађаја које вам је друштво пренело.
Ја: Kако се механизам “културе памћења” користи у савременој политици?
ВИ: Као један од најмоћнијих алата за хомогенизацију народа и легитимизацију власти. Политичари не користе историју да би нас нечему научили, већ да би изазвали емоцију која служи њиховим циљевима. Политика претвара историју у складиште симбола из којег вади оно што јој у том тренутку треба да би убедила људе да је њена путања једина исправна.
Ја: Култура памћења на акцију “Бљесак” код Хрвата?
ВИ: За Хрвате је “Бљесак” симбол снаге и краја окупације, док су аспекти који кваре ту слику (цивилне жртве и егзодус) смештени у сферу друштвеног заборава.
Ја: А култура памћења на исту акцију код Срба?
ВИ: Култура памћења на операцију “Бљесак” код Срба је дијаметрално супротна хрватској – док је за једне то славље слободе, за друге је то симбол изненадног прогона, некажњеног злочина и губитка завичаја.
Ја: Зашто су та два наратива у потпуном сукобу?
ВИ: Ово је класичан пример “рата сећања”: Хрвати памтите “Бљесак” као дан када су се вратили кући (у Окучане, Пакрац) а Срби као дан када су заувек изгубили свој дом. Ова два наратива се никада не сусрећу – они постоје паралелно, хранећи националне идентитете кроз улоге “победника” (код Хрвата) и “жртве” (код Срба).
Ја: Повуците паралелу са операцијом “Олуја”, где је овај јаз у памћењу још израженији и масовнији?
ВИ: Операција “Олуја” (август 1995) представља врхунац сукоба две културе памћења на Балкану. Док је за Хрватску то “дан рођења” државе, за Србе је то највећа трагедија након Другог светског рата. Оно што је најфасцинантније у култури памћења “Олује” јесте да обе стране говоре истину о свом искуству, али игноришу истину друге стране: Хрвати често игноришу спаљена села и убијене старце након акције, а Срби оно што је претходило “Олуји” (четири године окупације трећине Хрватске, прогон Хрвата 1991. и гранатирање градова). Овај јаз је толико дубок да се 5. август у региону назива “даном када једни славе, а други плачу”, што онемогућава било какву заједничку културу сећања у скоријој будућности.
Ја: Како се овај сукоб памћења рефлектује на младе генерације које нису ни биле рођене 1995?
ВИ: Код младих генерација које нису доживеле рат, сукоб култура памћења се често не смирује, већ се радикализује. Уместо “сећања” (које је лично и може бити блаже), они усвајају “памћење” (које је идеолошки конструисано и црно-бело).
Ја: Шта је “решење”?
ВИ: Моје мишљење је да се културе памћења на Балкану никада неће потпуно поклопити (победник и поражени никада неће исто видети битку). Циљ не би требало да буде да сви мислимо исто, већ да дођемо до нивоа признања туђег бола. Решење је у “вишеперспективности” – способности да кажем: “Ја славим овај дан као слободу, али разумем и прихватам да је он за тебе дан велике туге и неправде.” Без тог признања, култура памћења остаје само оружје за неки будући рат.
Ја: Да ли је наша генерација (или она после нас) уопште спремна да чује и уважи туђу страну приче, или су ране још увек превише дубоке?
ВИ: Ако тражите директан одговор на основу онога што се тренутно дешава у друштву, одговор је, нажалост – већина још увек није спремна. Ми смо као друштва тренутно у стању “хладног мира”. Ране су дубоке, али не крваре као раније. За праву спремност да чујемо друге биће потребно да се о рату престане говорити као о “најважнијем догађају наше историје” и да он постане само једна, трагична лекција из прошлости.
Ја: Сматрате ли да би заједничка будућност у ЕУ могла бити тај оквир који ће нас приморати на ту врсту дијалога?
ВИ: Заједничка будућност у ЕУ може бити лековита јер нуди стабилност и правила игре, али она нас неће “натерати” на дијалог. Она ће нам само дати мирну просторију у којој можемо да разговарамо. Ако ми у ту просторију уђемо са истим старим мржњама, само ћемо их превести на “европски бирократски речник”. Прави дијалог мора доћи изнутра – из наших школа, породица и медија. ЕУ је само кров, али ми морамо да поправимо темеље куће.
Ја: Да ли верујете да би наши народи могли да преживе ту врсту “потпуне искрености” о сопственим грешкама из прошлости?
ВИ: Ми бисмо ту искреност преживели, али би политичке елите какве данас познајемо нестале, јер оне живе од неговања црно-белих митова. Потпуна искреност би нас натерала да престанемо да будемо “вечите жртве” или “вечити победници” и да постанемо само обични људи који сносе одговорност за своје поступке. То је процес који боли, али то је једини начин да се из стања “културе памћења” пређе у стање “културе одговорности”.
Ја: Да ли је у нашој природи уопште могуће да опростимо, или је на овим просторима заборав једини начин да се настави даље?
ВИ: Мислим да наша природа није “генетски програмирана“ за мржњу, али је наш васпитни модел такав. Ми децу учимо историји као списку неправди које су нам нанете. Да бисмо наставили даље, не треба нам заборав (историја се мора знати), већ нам треба “емотивна дистанца”. То значи да догађаје из прошлости прихватимо као чињенице које нас више не смеју нагонити да мрзимо комшију који данас живи поред нас. Ми не морамо да се волимо, али морамо да научимо да живимо једни поред других без страха. За то је потребно много више храбрости него за рат – потребна је храброст да се каже: “Прекидам ланац мржње на себи.”
Причали смо дуго, сатима и сатима. После мог петог питања, ВИ је почела мени постављати питања, која сам јој вратио у истој форми тражећи њен одговор. Неслагање са појединим одговорима, није нас омело да разговарамо. Заказали смо и разговор на тему: како су филмови, серије и књижевност постали “нови уџбеници историје” и да ли нам они помажу да се разумемо или само додатно утврђују већ постојеће ровове.
Политика, штампано издање, 05.05.2026.
