DŽULIJAN HARSTON, bivši pomoćnik generalnog sekretara UN
Pismo sinu iz Krajine
Avgusta 1995.
Četvrtog jula 1995. stigao sam u sedište Unprofora u Zagrebu – moja prva poseta Balkanu od odmora u Budvi 1968. godine.
U prvih mesec dana video sam događaje u Srebrenici i operaciju „Oluja”.
Stigao sam u Knin helikopterom 7. avgusta 1995. Lično smo se uverili koliko je razoren, uključujući štetu na bolnici i brojnim javnim zgradama. Knin je prvo granatiran, a potom su neke delove uništili tenkovi i pešadija.
Vratio sam se mesec dana kasnije i napisao pismo sinu u Engleskoj.
„Vratio sam se u Knin ove nedelje. Obećali su mi helikopter, ali desilo se kao mnogo puta ranije da su vremenski uslovi onemogućili let (ponekad se pitam da li se helikopteri skupljaju na kiši). Smestili su me u „antonov” sa pedesetak vojnika… Rusa, Francuza, Šveđana, Danaca, Ukrajinaca i drugih. Sedeli smo kao padobranci na klupama sa obe strane letelice. Buka u kabini bila je zaglušujuća a miris goriva odvratan, ali kao i svi sovjetski avioni AN-26 je napravljen da traje, i mi smo stigli u Split, i promućkani i promešani (aluzija na martini Džemsa Bonda, p. a.).
Dočekao me je mladi vodnik iz Kanadske kraljevske artiljerije u isluženom američkom džipu sa dotrajalim gumama koji je vozio kao Vilnev (bivši vozač Formule 1, p. a.). Put je vodio kroz lepe predele i sasvim malo gradova. To je uglavnom kamenita zemlja ovaca i goveda. Ali, kakvi prizori idiotskog bezobzirnog razaranja na svakom kilometru onoga što je nekada bila „granica” sa Srpskom Krajinom.
Priča o onome što Hrvati zovu operacija „Oluja” je jednostavna. U prvoj nedelji avgusta Hrvati, koje su opremile i obučile SAD, počeli su ofanzivu, uz prethodno bombardovanje iz teške artiljerije, što je, skoro bez ikakvog organizovanog vojnog otpora Srba, dovelo do preuzimanja i etničkog čišćenja dve oblasti koje smo znali kao sektori Sever i Jug. Više od sto pedeset hiljada Srba je izbeglo, a po našim sadašnjim procenama više od 600 je ubijeno… uglavnom starih i nenaoružanih.
Ovo nije delo većine hrvatskog naroda. Oni, kao i većina nas, žele mir i bezbednost za sebe i svoje porodice, žele da se rat završi. To je, kao što je gotovo uvek slučaj, delo nekoliko fanatika, uz podstrek klike oko jednog „nacionalističkog” lidera. I kao u svim građanskim ratovima, karakteristično je da su kao opravdanje navođeni zločini Srba na drugim mestima u Hrvatskoj i Bosni.
Raspoređen sam u toj oblasti. Prvi ispred UN. Posmatrački timovi za ljudska prava, jedan politički oficir, jedan vojnik, jedan policajac u svakom vozilu, da izveštavaju o kršenju ljudskih prava. Njihovi detaljni izveštaji iz prve ruke slati su u Hag i deljeni svakoj ambasadi u Zagrebu.
Kakav užasan, tužan dan, najdraži dečače.
Video sam toliko nehumanosti čoveka prema čoveku za dva meseca otkako sam stigao na Balkan. Toliko ubijanja, toliko zlostavljanja, sve u ime nacionalizma, istorije i religije… isti smrtonosni koktel kojim sam se toliko dugo bavio u Severnoj Irskoj. Ali, doći će vreme kada će to biti oprošteno mada nikad zaboravljeno…”
Drago mi je da sam sačuvao ova pisma, ali tužan sam što se etničko čišćenje proslavlja i dalje, dvadeset godina kasnije, i što ga manjina ponovo koristi da naškodi onoj pravoj Hrvatskoj koju znam, tužan sam što je tako malo odgovornih ikada odgovaralo i što rad hrabrih mladih ljudi koji su, uprkos pretnjama i zastrašivanju, napravili neke od najboljih i najblagovremenijih izveštaja o ljudskim pravima u istoriji Ujedinjenih nacija, a te izveštaje je sud u Hagu uglavnom ignorisao.
objavljeno: 07.08.2015.
Povezani tekstovi
