Неколико дана пред овогодишњицу великог егзодуса српског народа из Републике Српске Крајине у августу 1995, познатог и под кодним називом „Олуја”, београдску канцеларију „Веритаса” посетио је Милан Ненадић (70), избеглица из северодалматинског села Штоково код Дрниша, и поставио нам два једноставна питања: да ли може коначно и безбедно, 27 година од изгнанства, посетити своје село и да ли му припада било каква накнада штете за време које је, по изручењу из кампа УН, провео у хрватском затвору. Одговори су много сложенији од питања. При томе имам на уму и омиљену узречицу сад покојног Бранка Лубовца, потпредседника владе РСК у мандату Ђорђа Бјеговића: „Питај слободно, не пада се на питањима, пада се на одговорима.”
Подаци из Милановог досијеа показују да се у току акције „Олуја” склонио у камп УН у Книну, који је био смештен у бившој касарни ЈНА званој Јужни логор, из којег су га унпрофорци, у групи од 38 Срба, предали хрватским властима како би им дозволили да остaле „штићенике”, по њиховој жељи, могу превести у Србију.
По разним изворима, кроз тај камп прошло је између 1.500 до 2.000 особа, углавном српске националности, међу којима и 115 деце. Неки су, који су били ближе, сами пешке дошли у камп, а неке су припадници УН и других међународних организација целог августа те 1995. године скупљали по опљачканим и попаљеним селима северне Далмације и доводили у камп. У њему је, захваљујући неколицини лекара који су остали с пацијентима у книнској болници, уточиште нашло и више десетина пацијената. Тај камп су свакодневно опседали припадници хрватске војске тражећи „ратне злочинце” међу њиховим азилантима, у који им, захваљујући одлучности припадника УН, није дозвољаван улазак.
Азиланти су се у капу релативно брзо организовали тако што су изабрали своје представнике, који су их престављали и према команди кампа, и према непријатељској страни, али и према медијима и другим домаћим и међународним организацијама за људска права. Азиланти су сами провели анкету ко жели напустити Хрватску, а ко жели остати у Крајини под хрватском влашћу.
Подаци из Милановог досијеа показују да се у току акције ’Олуја’ склонио у камп УН у Книну, који је био смештен у бившој касарни ЈНА, званој Јужни логор, из којег су га унпрофорци, у групи од 38 Срба, предали хрватским властима како би им дозволили да остaле ’штићенике’, по њиховој жељи, могу превести у Србију
Велика већина је била за одлазак у Србију, али проблем су им биле хрватске власти, које су и даље тражиле да уђу у камп и похапсе „ратне злочинце”. На крају је између њих и представника УН постигнут компромис – Хрвати су са списка избеглица, који су добили од команде кампа, одабрали 38 „ратних злочинаца”, који су им 16. септембра 1995. предати на „милост и немилост”. Истог дана остали „штићеници”, у 15 аутобуса, превезени су у Србију, где су добили избеглички статус. С азилантима из кампа УН у Книну у Србију је превезено и око 200 Срба који су били интернирани у задарске логоре за цивиле.
Поред кампа УН у Книну, неколико десетина Срба из северне Далмације и Лике такође се склонило у кампове УН у Раштевићу, Брибирским Мостинама, Бјелопољу, Језерцу, Бабин Потоку и Доњем Лапцу, а још неколико десетина с Баније склонило их се у камп Купленско, у којем су се одраније налазиле муслиманске избеглице из АП Западна Босна, који је такође био под контролом УН. И из ових кампова већина азиланата ће такође бити превезено у Србију. Нажалост, неки су и страдали.
У камп УН у Кореници, у којем је био смештен чешки батаљон, 5. августа склонили су се Здравко Совиљ (1969), Србин, и Небојша Мажар (1960), од оца Хрвата и мајке Српкиње, који је одрастао са Србима у Кореници и са њима остао и кроз рат. Рачунали су да су безбедни у кампу, посебно Небојша, којем је жена радила као куварица у том кампу. Међутим, сутрадан је у камп упало пет наоружаних хрватских војника и тражили од команданта кампа да им поменуту двојицу накратко позајми „ради разговора и тражења неких информација”, уз обећање да ће их брзо вратити назад. Хрватски војници су одвели Здравка и Небојшу, успут их водали кроз Кореници у малтретирали. Небојшу су одвели у госпићки затвор и осудили на четири године затвора због оружане побуне, а Здравка су стрељали, заједно с Миливојем Врчком, још једним Хрватом, који је и до рата и кроз рат живио у Кореници, којег су затекли код његове куће. Треба ли посебно и истицати да нико није ни кривично, ни материјално одговарао за ликвидацију Здравка и Миливоја и за малтретирање Небојше.
Елем, међу оних 38 „ратних злочинаца” из кампа УН у Книну, предатих хрватским властима, нашао се и већ поменути Милан Ненадић, којег су теретили да је, заједно са Ераковић Смиљом и Клисурић Николом, у насељу Маовице, у току рата, појединачно или у групи, насилно улазио у куће власника хрватских житеља, из којих је узимао и односио кућанске апарате, намештај, ламперију и остале вредне ствари, а потом куће палио. Све троје су из кампа у Книну одведени у притвор у Шибенику, где их чувари нису мазили. У налазу лекара специјалисте са ВМА, кабинет Гастро, од 28. маја 2001, издатог на име Милана Ненадића, пише: „Због малтретирања у затвору у току рата има оштећење бубрега, од стране психијатра проглашен као ПТСП.”
Жупанијски суд у Шибенику, решењем од 10. јануара 1996, против Смиље и Николе, а након што је јавни тужилац одустаo од гоњења, обуставља кривични поступак и укида им притвор, док је Војно тужилаштво у Сплиту 11. јануара 1996. против Милана подигло оптужницу и за оружану побуну, а дан касније решењем Војног суда у Сплиту оређен му је и притвор, по којем је из шибенског пребачен у сплитски затвор, који му је решењем истог суда од 21. марта 1996. укинут ради одласка на размену заробљеника, која је и обављена дан раније на пункту УНТАС-а у Липовцу.
Ни Милан, ни „Веритас” не располажу документацијом шта је даље било с поступцима који су покренути против њега. Поступак пред Војним судом у вези с оружаном побуном требало је да буде обустављен по службеној дужности позивом на Закон о опросту (помиловању). Остаје отворено питање шта је с оним поступком у вези с ратним злочином због којег је и био изручен из кампа УН, које дело није ни под „опростом”, нити застарева. Због тога сам му саветовао да не иде у Хрватску док претходно не провери, најбоље преко неког хрватског адвоката, шта му је с тим поступком. Рекох му и да је одговор на друго питање у уској узрочно-последичној вези с првим.
На крају Милан постави и треће питање: „Да ли је паметно чачкати мечку, јер би распитивањем могао оживети можда већ затурени или заборављени предмет?” На његово посљедње питање само сам слегнуо раменима и рекао му: „То мораш сам одлучити.” Уз киселкасти смешак захвалио ми је на разговору и саветима. По изговореним речима и по говору тела добио сам утисак да га Далмација и „родна груда” неће ускоро видети.
Објављено на веб сајту листа „Политика“, 7. августа 2022. године
