У писаним поднесцима које је протеклих година достављала Суду правде, Хрватска је тврдила да је Србија одговорна за егзодус грађана српске националности 1995. године, током акције „Олуја”, али и да је авијација Војске Републике Српске бомбардовала конвој српских избеглица који су се повлачили из Хрватске након „Олује”
Објављивање писаних поднесака из спора Хрватске и Србије по међусобним тужбама за геноцид на сајту Међународног суда правде показало је колико су поједине оптужбе Загреба на рачун Београда биле не само неутемељене већ чак и бизарне.
Тако је у поднеску којим је 1999. године иницирала поступак пред Међународним судом правде, Хрватска, између осталог, тврдила да је Србија одговорна за егзодус хрватских грађана српске националности 1995. године, током акције „Олуја”. Наиме, према тим наводима, од којих је Хрватска ипак одустала у марту 2001. године, стајало је да је Србија спровела етничко чишћење Срба те да је зато треба прогласити одговорном за кршење Конвенције о геноциду. Ово је, међутим, само један од „бисера” хрватског правног тима.
Позивајући се на једну кратку вест објављену у љубљанском „Делу” 7. августа 1995. године, хрватски адвокати су у новембру 2012. године доставили суду поднесак у коме су тврдили да је авијација Војске Републике Српске бомбардовала конвој српских избеглица који су се повлачили из Хрватске након операције „Олуја”, те да је у три таква напада погинуло двадесет и рањено више од сто људи.
Пракса Међународног суда је, међутим, како је то констатовано одлуком у спору између Никарагве и САД, да „суд не узима новинске чланке и делове из књига, чак и кад изгледа да испуњавају високе стандарде објективности, као доказе подобне да утврде чињенице…”
Сличних „аргумената” са хрватске стране било је још. У поднеску из новембра 2012. године, Загреб је изнео тврдњу да је двеста хиљада Срба после операције „Олуја” напустило Крајину због „извесног броја разлога, међу којима су тешки услови живота, сиромаштво и општа несигурност у РСК”.
Хрватски правни тим је, такође, 2001. године МСП-у као доказ поднео 332 непотписане изјаве сведока и 209 записника са полицијских саслушања вођених током деведесетих година. Одговарајући на тужбу Загреба, Србија је истакла да су овакви „докази” неприхватљиви пред било којим судом у свету. Хрватска, међутим, није одустајала. Реплицирајући Београду у децембру 2010. године, она је доставила нових 188 полицијских записника који садрже накнадно прикупљене потписе оних људи који су, наводно, раније давали изјаве уз објашњење да остатак сведока више није могуће пронаћи.
Одговарајући на ово, Србија је навела да је овакав приступ доказивању „врло инвентиван”, не само у доказном поступку пред Судом правде већ и у целокупној, до сада познатој, судској пракси.
У писаном поднеску из децембра 2010 Хрватска је „објаснила” и како су страдали цивили у српским местима у које је улазила хрватска војска. По њиховој тези, када пешадија улази у неко место, покушавајући да га стави под своју оружану контролу, постоји неизбежан ризик да поједини цивили на које војска том приликом наиђе буду третирани као непријатељи, „ако промптно и убедљиво не демонстрирају своје мирољубиве намере”.
Ј. Церовина
Povezani tekstovi
