Piše: Savo Štrbac
U utorak, kada se nađu pred čitaocima, ovi redovi će za jedne biti evokacija jedne epohe, za druge podsećanje na gorke godine naše savremene istorije, a za mene – ispraćaj poznanika i čoveka čije su se specifične, teške okolnosti ukrstile sa mojim životnim putem. Ratko Mladić je sahranjen, a sa njim je u zemlju otišla jedna od najkompleksnijih i najmarkantnijih figura naše novije istorije. O njegovoj vojničkoj ulozi, odlukama, strategijama, istorijskoj i krivičnoj odgovornosti već decenijama sude i sudiće vojni analitičari, pravnici i istoričari. Moja namera na ovom mestu nije da se pridružujem tim sudovima, niti da arbitriram u temama koje su odavno postale predmet oštrih istorijskih polemika. Želim samo da se od njega oprostim onako kako sam ga u specifičnim trenucima i poznavao – kao od običnog čoveka u neobičnim i opasnim vremenima.
Povod za ovo sećanje je sasvim svež i duboko ličan. Pre nekoliko dana, u Domu Vojske Srbije, prisustvovao sam komemoraciji kako bih izrazio saučešće porodici Mladić. Bio je to susret sa ljudima o kojima je general svojevremeno pisao u svom opsežnom pismu upućenom meni, sa onima koji su činili njegov skriveni, intimni svet – daleko od ratnih karata i komandnih položaja. Pružio sam ruku sinu Darku, snaji Biljani, unučadima koju je toliko želeo da upoznam i njegovoj supruzi Bosi. Iako se ranije nismo lično poznavali, niti smo u Krajini imali prilike da razgovaramo, u tom kratkom, dostojanstvenom trenutku zajedničke tuge, Bosa mi je tiho, gotovo poverilački, šapnula: „Ja sam Slavonka”. Ta jedna jedina rečenica, izgovorena u beogradskom Domu Vojske, vratila me je decenijama unazad, u Krajinu i Dalmaciju, u vreme kada smo svi bili uvučeni u surovi vrtlog sukoba. Bio je to snažan podsetnik na isprepletanost naših porodičnih i geografskih korena koji su se u ratnom vihoru tragično pokidali.
Moja komunikacija sa generalom Mladićem imala je specifičnu težinu. Ovih dana ponovo prelistavam stranice njegovog pisma – jedinog koje mi je uputio, i to u izuzetno specifičnom trenutku, dok sam u Hagu boravio kao svedok odbrane u njegovom predmetu. Kada se uklone vojnički termini, suvoparni izveštaji o borbenim dejstvima i velike političke parole, u tom rukopisu ostaje ogoljen čovek, sa svim svojim sećanjima, nostalgijama i sitnim ljudskim karakteristikama. U tim redovima, osvrćući se na početke sukoba u Kninskoj krajini 1991. godine, Mladić ne piše kao preki komandant, već kao pažljivi hronolog sopstvenog života. On se sa dubokim poštovanjem seća svojih pretpostavljenih iz Devetog korpusa JNA, poput slovenačkog general-majora Janeza Rebolja, za koga sa gotovo dečačkom iskrenošću navodi da je bio „dobar i pošten oficir”. U tim rečenicama nema nacionalne ostrašćenosti; u njima prebiva samo profesionalno i ljudsko uvaživanje čoveka sa kojim je delio vojnički hleb, bez obzira na to što ih je dolazeća istorija ubrzo postavila na različite strane nove, mnogo okrutnije stvarnosti.
To pismo istovremeno otkriva pedantan vojnički um koji beleži tačne sate i minute svojih dužnosti – kao kada navodi da je 8. maja 1992. godine u tačno 23.30 časova dužnost komandanta Kninskog korpusa predao svom zameniku, pukovniku Savi Kovačeviću – ali i čoveka koji žudi za običnim, svakodnevnim trenucima. Preko tih stranica, Mladić mi se obraća sa iskrenom željom da se, kada sve ovo prođe, nađemo, popijemo kafu i ljudski razgovaramo o svemu što nas je snašlo. Ta tiha čežnja za običnim razgovorom uz kafu možda najbolje opisuje ličnu tragediju čitave jedne generacije koja je svoje najbolje godine provela u rovovima, pod šlemovima i u kovitlacu istorijskog nevremena.
Jedan od najmarkantnijih događaja koji oslikavaju tu paradoksalnu stranu rata zbio se početkom 1992. godine u Žitniću kod Drniša – mestu koje je tada bilo sinonim za napete i mučne pregovore o razmeni zarobljenika između srpske i hrvatske strane. Generala Mladića nisam poznavao privatno; naši susreti bili su isključivo službeni, budući da sam u njegovom prisustvu boravio kao član korpusne Komisije za razmenu zarobljenika. Sa druge strane stola, u istoj ulozi, nalazio se član hrvatskog pregovaračkog tima Krešo Tomljenović. Po zanimanju medicinski brat, u to vreme „zadužen” za gospićki zatvor, Tomljenović se šepurio u vojnoj maskirnoj uniformi sa vidno istaknutim hrvatskim obeležjima. Atmosfera je uvek bila naelektrisana, prožeta dubokim nepoverenjem, dok su se ljudi sa obe strane stola posmatrali kroz nišane sopstvenih i kolektivnih tragedija. Međutim, čak i u takvom ambijentu, postojali su trenuci kada bi kruti službeni protokol popustio i kada bi na površinu izbilo nešto duboko psihološko, ogoljeno i ljudsko.
Tokom jedne od takvih pauza u pregovorima, novinar tadašnjeg beogradskog lista Politika ekspres napravio je upečatljivu fotografiju koja će sutradan osvanuti na naslovnoj strani. Na toj slici, zabeleženoj u krupnom planu tokom zajedničke „čik pauze”, stajali su Ratko Mladić i Krešo Tomljenović – prvi sa petokrakom na šapki, drugi sa šahovnicom na beretki. Obojica sa upaljenim cigaretama, u trenutku koji je spolja delovao kao ležeran razgovor dvojice poznanika na ulici, a ne kao susret dvojice ljudi koji predstavljaju suprotstavljene strane u ratu na život i smrt. Na naredni sastanak u Žitniću doneo sam primerak tih novina i sasvim spontano, bez ikakvih skrivenih namera, predao naslovnicu Tomljenoviću kao svojevrsni suvenir sa pregovora.
Ono što je usledilo u narednim mesecima predstavlja fascinantnu studiju o ljudskoj prirodi u ratnom vihoru. Prilikom svakog sledećeg susreta, Tomljenović mi se iznova, sa iskrenom zahvalnošću, obraćao zbog tog poklona. Ispričao mi je da je tu fotografiju sa Mladićem dao da se uveća, uokvirio je i ponosno okačio na centralno mesto u svojoj kancelariji u Gospiću. Kada bih ga, pomalo začuđen, upitao zašto to radi u jeku ratnog sukoba, Tomljenović mi je otvoreno, bez ustezanja objasnio: „Ko god uđe u moju kancelariju i vidi me na slici sa Mladićem, ništa me više ne pita. Salutira mi, okrene se i izađe van. Nakon toga mi se svi obraćaju sa ogromnim poštovanjem i uvažavanjem.”
Ova anegdota ne govori o Mladićevoj ideologiji, niti o Tomljenovićevoj lojalnosti sopstvenoj državi. Ona svedoči o magnetizmu i težini jedne vojničke pojave koja je u tom trenutku, na prostorima bivše Jugoslavije, imala snagu prirodne stihije. Sama činjenica da je hrvatski oficir koristio zajednički snimak sa srpskim generalom kao štit i simbol sopstvenog autoriteta među svojima, pokazuje koliko su ratna pravila bila složena i u kojoj je meri lična harizma prelazila linije fronta koje su političari iscrtavali na mapama. To je bio Mladić kakvog je teren poznavao – čovek čije je ime izazivalo ili strah ili strahopoštovanje, ali nikada ravnodušnost, čak ni kod onih sa druge strane pregovaračkog stola.
Vreme je, kako je sam general često znao da kaže, neumoljiv sudija. Sada, kada su se utišali ratni bubnjevi i kada je njegovo srce prestalo da kuca, svi mi koji smo bili savremenici tog doba imamo dužnost da stvari posmatramo hladne glave, ali ne i hladnog srca. Smrt je veliki nivelator koji sve nas, pre ili kasnije, svodi na početne pozicije – na obične ljude od krvi i mesa, sa svim našim vrlinama i manama, sa porodicama koje nas oplakuju i poznanicima koji nas se sećaju.
Opraštajući se od Ratka Mladića na stranicama lista u kojem sam mnogo puta iznosio tragične činjenice o stradanju našeg naroda, biram da se sećam upravo ovih trenutaka: njegovog pažljivog pisma napisanog tokom mojih svedočkih haških dana, njegovog unutrašnjeg mira kada govori o svojoj porodici, Bosinog tihog šapata u Domu Vojske i one uokvirene fotografije iz Žitnića u kancelariji protivničkog oficira u ratnom Gospiću (mnogo kasnije sam doznao da je taj čovek bio autor spiska po kojem su u jesen 1991. godine likvidirani gospićki Srbi). Istoriji ostavljam da izrekne svoju konačnu reč o generalu, a ja ovim redovima stavljam tačku na jedno lično poglavlje. Ispraćam čoveka kojeg sam sreo u istorijskom nevremenu, iskreno se nadajući da će generacije koje dolaze živeti u epohi u kojoj će se ljudi meriti po kafi koju su zajedno popili, a ne po ratovima u kojima su učestvovali.
Politika, 08.09.2026, štampano izdanje
