Пише: Саво Штрбац
У уторак, када се нађу пред читаоцима, ови редови ће за једне бити евокација једне епохе, за друге подсећање на горке године наше савремене историје, а за мене – испраћај познаника и човека чије су се специфичне, тешке околности укрстиле са мојим животним путем. Ратко Младић је сахрањен, а са њим је у земљу отишла једна од најкомплекснијих и најмаркантнијих фигура наше новије историје. О његовој војничкој улози, одлукама, стратегијама, историјској и кривичној одговорности већ деценијама суде и судиће војни аналитичари, правници i историчари. Моја намера на овом месту није да се придружујем тим судовима, нити да арбитрирам у темама које су одавно постале предмет оштрих историјских полемика. Желим само да се од њега опростим онако како сам га у специфичним тренуцима и познавао – као од обичног човека у необичним и опасним временима.
Повод за ово сећање је сасвим свеж и дубоко личан. Пре неколико дана, у Дому Војске Србије, присуствовао сам комеморацији како бих изразио саучешће породици Младић. Био је то сусрет са људима о којима је генерал својевремено писао у свом опсежном писму упућеном мени, са онима који су чинили његов скривени, интимни свет – далеко од ратних карата и командних положаја. Пружио сам руку сину Дарку, снаји Биљани, унучадима коју је толико желео да упознам и његовој супрузи Боси. Иако се раније нисмо лично познавали, нити смо у Крајини имали прилике да разговарамо, у том кратком, достојанственом тренутку заједничке туге, Боса ми је тихо, готово поверилачки, шапнула: „Ја сам Славонка”. Та једна једина реченица, изговорена у београдском Дому Војске, вратила ме је деценијама уназад, у Крајину и Далмацију, у време када смо сви били увучени у сурови вртлог сукоба. Био је то снажан подсетник на испреплетаност наших породичних и географских корена који су се у ратном вихору трагично покидали.
Моја комуникација са генералом Младићем имала је специфичну тежину. Ових дана поново прелиставам странице његовог писма – јединог које ми је упутио, и то у изузетно специфичном тренутку, док сам у Хагу боравио као сведок одбране у његовом предмету. Када се уклоне војнички термини, сувопарни извештаји о борбеним дејствима и велике политичке пароле, у том рукопису остаје огољен човек, са свим својим сећањима, носталгијама и ситним људским карактеристикама. У тим редовима, осврћући се на почетке сукоба у Книнској крајини 1991. године, Младић не пише као преки командант, већ као пажљиви хронолог сопственог живота. Он се са дубоким поштовањем сећа својих претпостављених из Деветог корпуса ЈНА, попут словеначког генерал-мајора Јанеза Ребоља, за кога са готово дечачком искреношћу наводи да је био „добар и поштен официр”. У тим реченицама нема националне острашћености; у њима пребива само професионално и људско уваживање човека са којим је делио војнички хлеб, без обзира на то што их је долазећа историја убрзо поставила на различите стране нове, много окрутније стварности.
То писмо истовремено открива педантан војнички ум који бележи тачне сате и минуте својих дужности – као када наводи да је 8. маја 1992. године у тачно 23.30 часова дужност команданта Книнског корпуса предао свом заменику, пуковнику Сави Ковачевићу – али и човека који жуди за обичним, свакодневним тренуцима. Преко тих страница, Младић ми се обраћа са искреном жељом да се, када све ово прође, нађемо, попијемо кафу и људски разговарамо о свему што нас је снашло. Та тиха чежња за обичним разговором уз кафу можда најбоље описује личну трагедију читаве једне генерације која је своје најбоље године провела у рововима, под шлемовима и у ковитлацу историјског невремена.
Један од најмаркантнијих догађаја који осликавају ту парадоксалну страну рата збио се почетком 1992. године у Житнићу код Дрниша – месту које је тада било синоним за напете и мучне преговоре о размени заробљеника између српске и хрватске стране. Генерала Младића нисам познавао приватно; наши сусрети били су искључиво службени, будући да сам у његовом присуству боравио као члан корпусне Комисије за размену заробљеника. Са друге стране стола, у истој улози, налазио се члан хрватског преговарачког тима Крешо Томљеновић. По занимању медицински брат, у то време „задужен” за госпићки затвор, Томљеновић се шепурио у војној маскирној униформи са видно истакнутим хрватским обележјима. Атмосфера је увек била наелектрисана, прожета дубоким неповерењем, док су се људи са обе стране стола посматрали кроз нишане сопствених и колективних трагедија. Међутим, чак и у таквом амбијенту, постојали су тренуци када би крути службени протокол попустио и када би на површину избило нешто дубоко психолошко, огољено и људско.
Током једне од таквих пауза у преговорима, новинар тадашњег београдског листа Политика експрес направио је упечатљиву фотографију која ће сутрадан осванути на насловној страни. На тој слици, забележеној у крупном плану током заједничке „чик паузе”, стајали су Ратко Младић и Крешо Томљеновић – први са петокраком на шапки, други са шаховницом на беретки. Обојица са упаљеним цигаретама, у тренутку који је споља деловао као лежеран разговор двојице познаника на улици, а не као сусрет двојице људи који представљају супротстављене стране у рату на живот и смрт. На наредни састанак у Житнићу донео сам примерак тих новина и сасвим спонтано, без икаквих скривених намера, предао насловницу Томљеновићу као својеврсни сувенир са преговора.
Оно што је уследило у наредним месецима представља фасцинантну студију о људској природи у ратном вихору. Приликом сваког следећег сусрета, Томљеновић ми се изнова, са искреном захвалношћу, обраћао због тог поклона. Испричао ми је да је ту фотографију са Младићем дао да се увећа, уоквирио је и поносно окачио на централно место у својој канцеларији у Госпићу. Када бих га, помало зачуђен, упитао зашто то ради у јеку ратног сукоба, Томљеновић ми је отворено, без устезања објаснио: „Ко год уђе у моју канцеларију и види ме на слици са Младићем, ништа ме више не пита. Салутира ми, окрене се и изађе ван. Након тога ми се сви обраћају са огромним поштовањем и уважавањем.”
Ова анегдота не говори о Младићевој идеологији, нити о Томљеновићевој лојалности сопственој држави. Она сведочи о магнетизму и тежини једне војничке појаве која је у том тренутку, на просторима бивше Југославије, имала снагу природне стихије. Сама чињеница да је хрватски официр користио заједнички снимак са српским генералом као штит и симбол сопственог ауторитета међу својима, показује колико су ратна правила била сложена и у којој је мери лична харизма прелазила линије фронта које су политичари исцртавали на мапама. То је био Младић каквог је терен познавао – човек чије је име изазивало или страх или страхопоштовање, али никада равнодушност, чак ни код оних са друге стране преговарачког стола.
Време је, како је сам генерал често знао да каже, неумољив судија. Сада, када су се утишали ратни бубњеви и када је његово срце престало да куца, сви ми koji смо били савременици тог доба имамо дужност да ствари посматрамо хладне главе, али не и хладног срца. Смрт је велики нивелатор који све нас, пре или касније, своди на почетне позиције – на обичне људе од крви и меса, са свим нашим врлинама и манама, са породицама које нас оплакују и познаницима који нас се сећају.
Опраштајући се од Ратка Младића на страницама листа у којем сам много пута износио трагичне чињенице о страдању нашег народа, бирам да се сећам управо ових тренутака: његовог пажљивог писма написаног током мојих сведочких хашких дана, његовог унутрашњег мира када говори о својој породици, Босиног тихог шапата у Дому Војске и оне уоквирене фотографије из Житнића у канцеларији противничког официра у ратном Госпићу (много касније сам дознао да је тај човек био аутор списка по којем су у јесен 1991. године ликвидирани госпићки Срби). Историји остављам да изрекне своју коначну реч о генералу, а ја овим редовима стављам тачку на једно лично поглавље. Испраћам човека којег сам срео у историјском невремену, искрено се надајући да ће генерације које долазе живети у епохи у којој ће се људи мерити по кафи коју су заједно попили, а не по ратовима у којима су учествовали.
Политика, 08.09.2026, штампано издање
