D.I.C. Veritas

Вечерње новости, 08.09.2015., Саво Штрбац: Масакром командовао Ципрић

Ни двадесет година касније, иако истрагу воде и Србија и Хрватска, није судски утврђено ко су починиоци једног од најстрашнијих злочина током рата у бившој Југославији

ДАНСКИ документарни филм “15 минута – Масакр у Двору”, приказан 24. августа на РТС, поново је отворио питање нерешеног злочина у Двору на Уни, када је у акцији “Олуја” убијено девет хендикепираних цивила.

Жртве су штићеници Дома пензионера и Психијатрије из Петриње, који су првог дана “Олује” због бомбардовања града евакуисани у основну школу у Двору на Уни, коју су окруживали припадници УН из Данске. До 7. августа већина евакуисаних је напустила тај објекат, али су најнемоћнији остали у школи. Сутрадан око 14.30 група војника без ознака припадности ушла је у школу и из непосредне близине, у року од 15 минута, побила немоћне цивиле. Од девет жртава шест је идентификовано: Десанка Теодоровић, Зорка Марић, Јован Мацут, Терезија Ружак, Дарко Кривокућа и Слободан Вукшић.

Ликвидацији су сведочили дански војници који су желели да отворе ватру на убице, али им командант данског кампа Јирген Колд то није дозволио, уз образложење да им је употреба оружја била дозвољена искључиво у самоодбрани, односно да им је у акцији “Олуја” било наређено да се не мешају у размену ватре између зараћених страна. Управо се он, двадесет година касније, на месту злочина суочава са својом одлуком да не заштити хендикепиране.

У Србији скоро да и није било реакција на овај филм осим на РТС, док их је у Хрватској било нешто више, углавном негативних, у чему је предњачио извесни пензионисани пуковник Ивица Панџа Оркан, коме је засметало што су неке хрватске институције спонзорисале са 250.000 куна филм (око 33.000 евра) којим се Данци покушавају оправдати “за своју велику грешку и војну непрофесионалност, а све у циљу како би се часни хрватски војник покушао приказати у негативном контексту у што им засигурно неће нико поверовати” уз закључак: “Дати новац који је хрватска сиротиња уплатила у државни прорачун да би на одјавној шпици као консултант био наведен ноторни лажов и манипулант Саво Штрбац – дело је хрватских идиота који ту срамоту дозвољавају.”

Признајем да смо ми у “Веритасу” ауторима филма ставили на располагање сву документацију коју смо годинама скупљали у вези са масакром хендикепираних цивила у Двору, укључујући и имена и контакте особа са српске стране који су имале било какве везе са овим догађајем, од којих се већина и појављује у филму.

Ни двадесет година касније, иако истрагу воде и Србија и Хрватска, није судски утврђено ко су починиоци једног од најстрашнијих злочина током рата у бившој Југославији.

Хрвати ко папагаји понављају да убице нису могле бити припадници хрватске војске зато што су у Двор ушли тек 9. августа, и то без испаљеног метка, као и да су затекли призор у школи. То исто у овом филму тврди и тадашњи командант 145. бригаде ХВ генерал Бруно Чавић, иако из више извора, како хрватских (књига о ратном путу 145. бригаде ХВ, и часопис “Зрин” број 3, од 17. септембра 1995), тако и српских (генерал Миле Новаковић, који се појављује и у филму), као и данског контингента УНЦРО (службена белешка и видео-снимак) произилази да су у Двору били већ 7. августа по подне. Из истих извора произилази да су и 8. августа, када су побијени људи у школи, у Двору били и хрватски и српски војници између којих је било и пушкарања.

По “Веритасовим” истраживањима, те несрећне људе побили су припадници специјалне извиђачко-диверзантске јединице ХВ, којом је командовао Матија Ципрић, који и не крије да је и 7. и 8. августа био у Двору, али “јамчи” да код школе у време убиства није био нико од његових људи, које је он обучавао и одвео на фронт. Често истиче да долази из католичке породице, да је верник и да не би могао убити цивила, као ни заробљеног војника. Истовремено се јавно хвали и поноси са надимком “Усташа” који носи још из младих дана. А ноторно је да усташе, и кад су мантију носиле, нису презале од монструозних и ритуалних убистава других и другачијих, па макар деца, старци, жене и болесници били.

Мотив за убиство дворских хендикепираних цивила могао је бити користољубље или мржња. Пошто ти несрећни људи нису имали скоро никакву имовину (инвалидска колица и штаке и нису нека имовина за коју би их неко убијао), остаје као једини мотив мржња према националној припадности жртава (убице очито нису знале да бар једна жртва није српске националности), што, са великом вероватноћом, искључује припаднике српске војске као починиоце овог монструозног злочина.

Надам се да ће овај филм, сада када су завршени годишњи одмори, погледати и српски и хрватски тужиоци и да ће закључити исто што и већ поменути пуковник ХВ и да ће, за разлику од њега, поверовати ауторима филма те да ће истрагу ускоро завршити подизањем оптужнице против директних починилаца и њихових наредбодаваца. Знам да то очекују и породице невиних жртава и аутори филма “15 минута – Масакр у Двору“.

 

 

 

 

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.