„Veritas” je i ove, kao i predhodnih desetak godina imao svoj štand na Međunarodnom beogradskom sajmu knjiga i to u prolazu između prve i četvrte hale. Nama je finansijski aspekt u drugom planu a u prvom su susreti sa drugim izlagačima a ponajviše sa posetiocima, koji dolaze sa svih strana sveta.
Drugog dana sajma prisustvovao sam promociji knjige „Kada mrtva usta progovore (O Srbocidu hrvatske države 1941–1945)”, izdavač „Prometej”, autora Vladimira Umeljića, u punoj sali „Ivo Andrić”. Autor se u svom izlaganju kritički osvrnuo na čelnike Muzeja žrtava genocida (MŽG) u Beogradu (posebno apostrofirajući bivšeg i sadašnjeg direktora Veljka Đurića Mišinu i Dejana Ristića, te predsednika Upravnog odbora zapadnoslavonskog vladiku Jovana), zbog „faktičke i delotvorne podrške istih dotičnom Aleksandru Korbu (nemački istoričar), zdušnom i očigledno životno posvećenom poricatelju i same činjenice genocida nad Srbima 1941‒1945”, pri čemu je on samo deo jednog sistematskog i promišljenog projekta, onaj poslovični „vršak ledenog brega”.
Iako je Umeljić govorio da je broj žrtava ustaškog logora Jasenovac „otvoren, neutvrđen, nepoznat, diskusija o njemu je legitimna i neophodna”, samo pominjanje pomenutih čelnika MŽG, kod publike je shvaćeno isključivo kao kritikovanje pomenutih zbog umanjivanja broja žrtava u tom logoru, što je izazvalo i burne reakcije nekolicine prisutnih. Padale su i teške i neprimerne reči na ime pomenutih. Nisam se uključivao u diskusiju u sali već sam se vratio na „Veritasov” štand, gde sam zatekao nekoliko mojih Krajišnika.
Nakon izvesnog vremena pridružila nam se grupa, njih četiri, pet, koje sam primetio i na promociji Umeljićeve knjige, koju je predvodio univerzitetski profesor u penziji Obrad Zelić. I opet započne priča o „izdajnicima koji umanjuju naše žrtve u Jasenovcu”.
Pomalo iziritiran grubim rečima koje sam čuo na predhodnoj promociji, rekoh: „Ne delim ljude na patriote i izdajnike bez obzira koji broj žrtava u Jasenovcu zastupali. Meni ne treba ni milion i sto hiljada, koji broj iznosi akademik. Srboljub Živanović, ni 700.000 hiljada, koji broj se najčešće koristi u literaturi i koji je ispisan na stratištu u Donjoj Gradini (od čega 500.000 Srba), ne treba mi ni 90.000, koliko ih je trenutno na poimeničnom spisku MŽG u BG, ni 83.145, koliko ih je na pomeničnom spisku u KL ’Jasenovc’. Meni, tj.nama treba onoliko koliko ih je stvarno bilo.”
U tom momentu skoro svi uglas povikaše: „Ali to je nemoguće utvrditi sada.” Jedan dobacuje: „Ko nakon toliko godina može pronaći kosti žrtava. Mnoge leševe je odnela voda, mnogi leševi su spaljeni a u međuvremenu su mnogi i istrunuli.”
„Gospodo, ne popisujemo mi kosti. Treba da popišemo ljude dok su bili živi.”
„To je nemoguće posle ovoliko godina. Od koga dobiti podatke kad su preživeli u međuvremenu umrli, a šta sa onima gde su pobijeni svi članovi porodice”, dobacuje neko iz grupe.
„Profesore, da li znate ko je iz vaše porodice stradao u ratovima u dvadesetom veku”, obratih se Obradu, koji mi je bio najbliži.
„Znam, pa kako ne bih znao. O tome se u našoj porodici često govorilo. Pravili smo im pomene i palili sveće za pokoj duše.” U glasu mu se osećao i prekor što ga uopšte pitam za takve stvari. I od drugih dobih skoro identičan odgovor. Zatim ih upitam znaju li možda ko je stradao iz njihova sela ili komšiluka, ili nekog od šire rodbine izvan njihova mesta. Više ih je odgovorilo da zna nego da ne zna.
„Pa kako to može da reši problem broja stradalih u Jasenovcu?”, pita me profesor Obrad.
„Vrlo jednostavno. Svi mi živi, iz prve, druge, treće ili bilo koje poratne generacije, treba da izvučemo iz sećanja imena stradalnika iz svoje porodice i da ih dostavimo onima koji se bave popisom žrtava i oni će ih, ako već nisu, evidentirati”, rekoh.
„Moglo bi tako za one stradalnike koji imaju živih potomaka ili rođaka. Ali šta sa onima iza kojih niko nije ostao, gde su pobijene cele porodice?”, pita neko iz profesorove grupe.
„I njihova imena ćemo izvući iz sećanja ostalih meštana. I sami rekoste da iz predanja znate i ko je stradao u vašem komšiluki i u mestu pa i van vašeg mesta.”
„A u slučaju kada su stradali svi iz sela?”, dobacuje neko iz grupe.
„Nikad se nije desilo da su u nekom ratu svi meštani pobijeni. Uvek je neko preživeo, bilo da u vreme zločina nije bio u selu bilo da je preživeo masakr”, odgovaram.
„Ko će nam verovati da je spisak žrtava sačinjen po sećanju verodostojan?”, sledi pitanje.
„Ja smatram da je ovako sačinjen spisak jedino moguć i ispravan, a samim tim i verodostojan. Mnogo verodostojniji od svih ostalih metoda. Verotostojniji i od prebrojavanja kostiju sa ove vremenske distance i od komparacije popisa stanovništva pre i posle ratova, koji mogu biti neka pomoćna ali nikako glavna metoda”, odgovaram.
Dok se vodio opisani razgovor između mene i posetioca, prilazili su i drugi znatiželjnici i uključivali se povremeno u razgovor.
„Nema nikakve potrebe da se mi Srbi svađamo oko broja stradalih sunarodnika ni u Jasenovcu ni na ostalim stratištima. Bolje bi bilo da energiju koju trošimo na međusobnu svađu usmerimo na popisivanje naših stradalnika. Znam da ih je moguće popisati, ako ne sve onda svakako u vrlo visokom procentu”, govorim glasnije da me svi mogu čuti.
„Zašto bismo to radili mi Srbi kad to ne rade drugi narodi. Eto, primera radi, Jevrejima se veruje da ih je stradalo šest miliona iako ih je imenom popisano tek oko tri i po miliona”, dobacuje jedan od naknadno prispelih na štand.
Rekoh mu da mi treba da popišemo naše žrtve. Ne zbog Hrvata, Jevreja ili bilo koga drugog, već zbog nas samih jer to dugujemo njima, našim žrtvama.
„Dakle, i vi ste od onih koji se zalažu da svaka žrtva mora imati ime”, dobacuje ljutito isti čovek.
„Da”, rekoh. „Nema žrtve bez imena.”
„Znači i vi ste na njihovoj strani”, uzvrati mi isti čovek i uz bujicu neprimerenih reči napusti štand „Veritasa”.
I profesorova ekipa je otišla sa „Vertasovog” štanda uz dogovor da će svako od njih proveriti prvom prilikom na sajtu MŽG ili telefonskim pozivom da li su stradali članovi njihovih porodica, te ostali rođaci i meštani za koje znaju da su stradali, evidentirani na spisku žrtava.
Dok su se na „Veritasovom” štandu vodile diskusije o srpskim žrtvama ratova u dvadesetom veku, na štandu u neposrednoj blizini „pinkpanterke” Olivere Ćirović bili su nepregledni redovi mladih ljudi koji su kupovali njene knjige i čekali posvetu. Posebno mi se dojmio četvrtak kada tradicionalno najviše đaka iz regiona dolazi na sajam, kada su cela odeljenja na čelu sa učiteljima i nastavnicima čekali na posvetu pomenute „pinkpanterke”.
Predzadnjeg dana sajma „Veritas” je u prepunoj sali „Borislav Pekić” održao promociju svojih novih izdanja. Vraćajući se sa promocije jedva smo se uspeli probiti pored „pinkpenterkinog” štanda do „Veritasovog”, gde smo pripremili koktelčić (lička šljiva i dalmatinska loza sa nešto grickalica) za naše posetioce.
Kad su se razišli posetioci, na štandu se zadržala gospođa Perić, penzionerka poreklom od Drniša, koja već godinama svaki dan dolazi na sajam knjiga i prisustvuje mnogim promocijama, pa je tako bila i na dve pomenute. U jednom momentu diskretno je gurnula u jednu knjigu plavu kovertu i vraćajući mi je prošaptala: „Ovo je prilog porodice Perić ’Veritasu’ u znak zahvalnosti na svemu što ste do sada uradili za Krajišnike.”
Zadnji dan sajma na našem štandu je raširenih ruku i još širim osmehom prišao mladić uzvikujući: „Došao sam na sajam iz Novog Sada nadajući se da ću vas videti i zahvaliti vam. Da ne bi vas, ne bi bilo ni mene.” Videvši moj upitan pogled nastavi: „Vi ste u oktobru 1995. u Koprivni kod Sanskog Mosta razmenili moga oca Šijana, kojeg su u ’Oluji’ zarobili Muslimani iz Bihaća. Od mučenja je bio u veoma lošem zdravstvenom stanju. Kad se oporavio, oženio se i mene dobio pre 23 godine.”
Ako ni zbog bilo čega drugog, onda zbog porodica poput Perića i Šijana, „Veritas” će se i dogodine pojaviti na 67. međunarodnom beogradskom sajmu knjiga, verujući da će biti na istom mestu kao i prethodnih 66.
Politika, 10.11.2023, elektronsko izdanje
