Piše: Savo Štrbac
Nedavni televizijski duel u Beogradu, u kojem su se na jednom mestu ukrstili argumenti i stavovi gostujućih analitičara iz Srbije, Hrvatske i Crne Gore, ponovo je izneo na površinu temu koja već decenijama izaziva diplomatske bure na Balkanu.
Reč je o školskom brodu „Jadran”, prelepom trojarbolnom motornom jedrenjaku tipa barkantin, koji je danas, umesto da bude simbol zajedničkog pomorskog nasleđa, postao jabuka razdora u bilateralnim odnosima bivših jugoslovenskih republika. Kao neko ko je svoj profesionalni i životni vek posvetio pravu, dokumentaciji i analizi zamršenih odnosa na ovim prostorima, osetio sam potrebu da ovu kolumnu posvetim upravo istorijskim, moralnim i složenim međunarodnopravnim aspektima ovog spora, tražeći odgovor na pitanje: Čiji je zapravo „Jadran”?
Da bismo razumeli suštinu današnjeg konflikta između Zagreba i Podgorice, ali i poziciju Beograda koja se u javnosti često neopravdano zanemaruje, moramo se vratiti na sam početak ove priče. Izgradnja „Jadrana” nije bila običan državni projekat, već istinski poduhvat zajedništva u Kraljevini Jugoslaviji. Projekat je izradio priznati domaći inženjer Josip Jozo Škarica, a ugovor o gradnji potpisan je septembra 1930. sa čuvenim nemačkim brodogradilištem u Hamburgu. Brod je porinut u more 1931, a u svoju domovinu, svečano dočekan u Tivtu, uplovio je u leto 1933. godine.
Ključ za razumevanje današnjih vlasničkih prava leži u finansiranju ove izgradnje, koja je koštala tadašnjih ogromnih 8,4 miliona dinara. Najveći deo tog iznosa pokrilo je Ministarstvo vojske i mornarice Kraljevine Jugoslavije iz sredstava državnog budžeta, i to na račun ratne odštete koju je Nemačka dugovala Kraljevini Srbiji za strahovita razaranja u Prvom svetskom ratu. Dakle, materijalna žrtva srpskog naroda u Velikom ratu pretočena je u čelik i drvo ovog lepog broda. Pored toga, masovna društvena organizacija „Jadranska straža” prikupila je dobrovoljne priloge građana širom tadašnje kraljevine. Konačno, značajan novčani doprinos iz svojih ličnih sredstava dao je i sam kralj Aleksandar Prvi Karađorđević. Već iz ovih istorijskih činjenica jasno je da je „Jadran” duhovno i materijalno čedo svih naroda bivše zajedničke države, sa snažnim srpskim finansijskim uticajem.
Tokom decenija koje su usledile, brod je verno služio kao „ploveća učionica”. Njegova primarna svrha bila je i ostala obuka i školovanje mladih kadeta i oficira. Generacije pomoraca učile su na njemu tradicionalne veštine navigacije pod surovim uslovima otvorenog mora. Brod je preživeo Drugi svetski rat, iako su ga Italijani zaplenili i preimenovali u „Marko Polo”, a Nemci kasnije ostavili potpuno opustošenog u jednom venecijanskom kanalu, gde je služio kao improvizovani most.
Ključni argument zvaničnog Zagreba jeste teritorijalni princip – činjenica da je do početka ratnih sukoba zvanična matična luka „Jadrana” bila pomenuta luka „Lora” u Splitu. Hrvatska strana smatra da su vojni servisi i brodovi koji su se u trenutku raspada SFRJ zatekli u njihovim lukama deo njihovog legitimnog sukcesionog prava. Zagreb je ovo pitanje podigao na najviši politički nivo, uvrstivši ga u paket od osam zvaničnih zahteva koje Crna Gora mora da ispuni pre nego što uopšte zatvori pregovaračka poglavlja za ulazak u Evropsku uniju. Pitanje broda je tako postalo klasičan instrument geopolitičkog pritiska.
I tako, dok zajedničke međudržavne komisije zasedaju, a hrvatski i crnogorski ministri razmenjuju oštre note, brod ostaje u Crnoj Gori, služeći i dalje kao baza za obuku tamošnjih civilnih i vojnih pomoraca.
U toj vatri između Zagreba i Podgorice potpuno se prećutkuje i gura u stranu uloga Republike Srbije kao jedinog zvaničnog pravnog sledbenika bivše SR Jugoslavije i Državne zajednice Srbije i Crne Gore.
Podsećam na član 60. Ustavne povelje bivše državne zajednice SCG, koji jasno kaže da u slučaju istupanja Crne Gore, Republika Srbija u potpunosti nasleđuje međunarodnopravni subjektivitet, članstvo u međunarodnim organizacijama, ali i svu zajedničku imovinu koja je pripadala Saveznom ministarstvu odbrane i Vojsci. Budući da je Vojska SCG, kao i prethodna JNA, bila finansirana iz zajedničkog saveznog budžeta u kojem je Srbija učestvovala s lavovskim delom sredstava, Srbija po međunarodnom javnom pravu ima neporeciv nasledni pravni osnov nad pokretnom vojnom imovinom.
Naravno, realna geopolitička situacija i međunarodno pravo često su u raskoraku. Glavna praktična i formalna prepreka za Srbiju leži u teritorijalnom principu vojne sukcesije iz Bečke konvencije, prema kojem se sva pokretna i nepokretna vojna oprema koja se nađe na teritoriji jedne suverene države u trenutku njenog osamostaljenja smatra vlasništvom te države.
Kakav je onda zaključak i kakve su stvarne pravne mogućnosti Srbije u ovom trenutku? Iako su šanse da Srbija fizički poseduje brod i njime upravlja minimalne, ona nikako ne bi smela da ostane nemi posmatrač u ovom sporu. Kao legitimni pravni naslednik sredstava kojima je brod građen – kroz nemačke ratne reparacije namenjene za ublažavanje patnji srpskog naroda i fond kralja Aleksandra – Srbija ima puno pravo da se uključi u pregovore o sukcesiji kao treća, nezaobilazna strana.
Izlaz iz ovog balkanskog čvora ne bi trebalo da tražimo u ishitrenim pritiscima, već u međunarodnopravnom zahtevu za pravičnu finansijsku kompenzaciju ili, što je još plemenitije, u insistiranju na formuli zajedničkog međudržavnog vlasništva. „Jadran” bi mogao i morao da postane zajednička platforma na kojoj će se u budućnosti zajedno obučavati i kadeti srpske Rečne flotile, studenti saobraćajnih fakulteta iz Beograda, kao i mladi pomorci iz Splita, Kotora i Tivta.
Politika, 10.11.2026, digitalno izdanje
