Jovan Rašković je zbog napada na Mlinara prekinuo sve odnose s Hrvatskim saborom i time pojačao sumnju Srba u hrvatske institucije i hrvatski narod, pošto nisu ni hteli da traže nikakav oblik kompromisa za rešavanje srpskog pitanja u Hrvatskoj koji bi uključivao postojanje hrvatske države u njenim granicama
Pažnju mi je privukao tekst pod naslovom „Zaboravljeni slučaj ’Mlinar’: Kako je počeo rat u Hrvatskoj”, objavljen 23. maja ove godine u zagrebačkom „Večernjem listu”, iz najmanje tri razloga: događaj se desio u Benkovcu, poznajem skoro sve aktere ovog događaja, uključujući istražnog sudiju i veštake, i u tekstu se spominje i moje ime.
Iz pomenutog teksta doznajem da je njegov autor mladi hrvatski istoričar Luka Knez, sa zvanjem magistra, da je ovoj temi posvetio svoj diplomski rad i knjigu pod naslovom „Slučaj ’Mlinar’ – obaveštajna služba i velikosrpska agresija”, uz objašnjenje da je prikupljanje materijala trajalo pune tri godine, a „glavni problem bio je nedostatak izvora i podataka koji bi mogli pružiti nešto širu pozadinu napada na Mlinara”.
Glavni naglasci iz Knezovog teksta (istraživanja) mogu se svesti na nekoliko konstatacija: Iza slučaja „Mlinar”, koji se desio uveče 19. maja 1990. u jednoj mračnoj benkovačkoj ulici, nalaze se obaveštajne organizacije vođene rukom Slobodana Miloševića, upoređujući ga sa insceniranim napadom u Tonkinškom zalivu 1964. godine, koji je poslužio SAD za uplitanje u Vijetnamski rat i s incidentom u Glajvicu, nakon kojeg je Hitler dobio opravdanje za napad na Poljsku. Mlinar je detalje dogovorio sa Zdravkom Zečevićem, prvim pobunjeničkim predsednikom Skupštine opštine Benkovac i kasnijim predsednikom Vlade RSK, koji je bio vrlo blizak obaveštajnim strukturama KOS-a.
Zdravkova žena Ljubica, medicinska sestra, uz lokalnu anesteziju Mlinaru je napravila oštre površinske rane na predelu dlana, leve strane vrata i desne strane abdomena, tako da mu ne ugroze život, a da istodobno izgledaju „zastrašujuće”. Nakon medicinskog zahvata Mlinar je završio u zadarskoj bolnici, gde su lekari zaključili da je reč o površinskim ranama koje ne ugrožavaju život, zbog čega su se, uz opravdanje da se Mlinar „ne oseća sigurno” s hrvatskim lekarima, u operaciju uključili Radomir Kužet i Savo Štrbac, takođe agenti KOS-a i osnivači Dokumentaciono-informativnog centra „Veritas”, koji su Mlinara prebacili u kninsku bolnicu.
Do obrta je došlo upravo u Kninu, jer su kninski lekari zaključili da Mlinar ima potres mozga, što se samo po sebi može tretirati kao teža telesna povreda. Jovan Rašković je zbog napada na Mlinara prekinuo sve odnose s Hrvatskim saborom i time pojačao sumnju Srba u hrvatske institucije i hrvatski narod, pošto nisu ni hteli da traže nikakav oblik kompromisa za rešavanje srpskog pitanja u Hrvatskoj, koji bi uključivao postojanje hrvatske države u njenim granicama. Izrežirani napad na Mlinara bio je samo uvod u sve ono što će uslediti: sprovođenje balvan-revolucije, osnivanje SAO Krajine, te vođenje agresivnog i osvajačkog rata.
Ovih dana čuo sam se i s glavnim akterom ove priče Miroslavom Mlinarom. Poslao mi je gomilu dokumenata koji demantuju zaključak autora da je napad na njega insceniran, iz koje izdvajam članak „Šta je pokazalo veštačenje”, objavljen 26. maja 1990. u zadarskom „Narodnom listu”:
„Ne uzimajući u obzir pitanja straha, proizlazi da je M. M. zadobio potres mozga, ubodnu ranu na vratu, oguljotine kože glave i ekstremiteta, kao i krvne podlive kože glave, prsnog koša i nadlaktice, što svaka za sebe i zbirom predstavlja laku tjelesnu povredu”, izvadak je iz pisanog nalaza i mišljenja ugledne ekipe sudskomedicinskih veštaka iz Zagreba (doc. dr Josip Škavić, doc. dr Karla Pospišil Završki, prof. dr Nikola Gubarev, prof. dr Izidor Komarov), predvođenih predsednikom Zavoda za sudsku medicinu pri Medicinskom fakultetu u Zagrebu prof. dr Dušanom Zečevićem. „Prema dosadašnjim rezultatima istrage, posebno sprovedenog sudskomedicinskog veštačenja, proizlazi da su M. M., iz zasad nepoznatih motiva, nanesene povrede, što znači da su odbačene sve ulične priče o eventualnom samoranjavanju”, reči su zadarskog istražnog sudije Vladimira Mikolčevića, Hrvata po nacionalnosti, objavljenih u istom tekstu.
Mlinar mi je pojasnio da ga je tim medicinskih stručnjaka pregledao dva puta u splitskoj bolnici na Firulama, u koju je odvožen iz kninske bolnice upravo da bi ga pregledali medicinski autoriteti koji nisu imali veze s krajiškim Srbima i „balvan revolucijom” (koja će početi tri meseca kasnije), i na taj način doprineli smirivanju hrvatsko-srpskih tenzija koje je izazvao ovaj slučaj. Motiv napada vidi u činjenici da je u to vreme, kao dvadesettrogodišnjak, bio aktivan član Raškovićeve Srpske demokratske stranke, te predsednik benkovačkog i regionalnog odbora, član glavnog odbora i potpredsednik te stranke, da je ometao Tuđmanov predizborni skup u Benkovcu održan u martu iste godine i da je neposredno pred napad imao više medijskih nastupa u kojima je napadao Tuđmana i njegov HDZ.
Ubeđen je da je jedan od trojice napadača na njega bio Ivica Knez iz Šopota, u to vreme poznat u Benkovcu kao „nestašan dečko”, koji je viđen i među Tuđmanovim telohraniteljima na pomenutom mitingu HDZ-a u Benkovcu.
Ovih dana sam se čuo i s Radomirom Kužetom i Ljubicom Zečević. Oboje tvrde ono što sam i do sada znao – da nemaju neposrednih saznanja o napadu na Mlinara. Istina je da je Kužet kao advokat zastupao Mlinara u ovom slučaju i da je Ljubica medicinska sestra i supruga sada pokojnog Zdravka Zečevića. Kažu mi da im se nije obraćao autor uvodnog teksta, kao što nije kontaktirao ni s Mlinarom ni sa mnom.
Ni ja nemam nikakve veze sa slučajem „Mlinar”. U to vreme sam bio sudija Okružnog suda u Zadru i na toj funkciji sam ostao do kraja oktobra te 1990. Istina je da smo Kužet i ja osnivači DIC „Veritas”, koji je osnovan krajem 1993. Pre odlaska u advokate, obojica smo bili sudije pa nismo ni mogli biti saradnici KOS-a, iz prostog razloga što je KOS radio za nas.
Moj utisak je da je autor uludo potrošio tri godine „istraživačkog rada” jer su mu rezultati o slučaju „Mlinar” uglavnom preuzeti iz tadašnjeg (i sadašnjeg) hrvatskog službenog narativa.
Ako su im ovakvi istoričari i istoriografija o događajima za koje postoji gomila validnih dokaza i većina još živih aktera, kakva li im je je tek „istina” o događajima iz dalje prošlosti za koje nema ni (ovoliko) validnih dokaza ni živih svedoka?
Politika, elektronsko izdanje, 14.06.2021.
