Пише: Саво Штрбац
Када дођу оне године у којима се животни кругови полако, али неминовно затварају, вести о одласцима блиских људи више не долазе као изненађење, већ као тихи, тешки подсетници на пролазност. Па ипак, вест која је стигла петог новембра ове 2026. године из Холандије, да се у Господу упокојио протојереј-ставрофор Војислав Војо Билбија у својој 84. години живота, покренула је у мени читав један лавиринт сећања. Сазнавши за смрт овог несвакидашњег духовног пастира, устао сам, пришао почасном месту у својој радној соби и скинуо уникатни двострани медаљон окачен о ланац од сличног материјала. Дуго сам га стезао у шаци, заједно са сузама које старост све теже и ређе крије, молећи се Светом Сави и Светом Симеону за покој душе њиховог уметника, свештеника и мог незаборавног домаћина у туђини.
Тај медаљон од белог злата, који са једне стране приказује Светог Саву, а са друге његовог оца Светог Симеона Мироточивог (Стефана Немању), отац Воја ми је лично поклонио у октобру 2014. године у Ротердаму. У то време сам боравио у Хагу као сведок одбране бившег председника Републике Српске Крајине Горана Хаџића. По доласку у Хаг дознао сам да је у притворској јединици Трибунала још један мој бивши председник – Милан Мартић, који је из Естоније, где је издржавао тридесетпетогодишњу казну затвора, привремено враћен у Хаг ради сведочења, такође у Хаџићевом предмету. Пожелео сам да га након мог сведочења посетим и поклоним му „Веритасове” најновије публикације и документе. Нажалост, мој захтев је одбијен уз образложење да је прекратак рок од његовог подношења до дана посете. Знајући да је отац Воја званични затворски духовник и готово једина сигурна спона затворених Срба са спољним светом, предао сам му те ствари уз молбу да их он уручи Мартићу. Прихватио их је са великим задовољством, дубоко свестан да онима иза решетака жива, писана реч из завичаја често вреди много више од хране.
Отац Воја Билбија је у племенитом металу оставио бесмртна ремек-дела, попут величанственог сребрног кивота Светог Симеона Мироточивог у Хиландару или прелепог кивота Свете Анастасије у Студеници, у близини којег је и сахрањен.
Али његово највеће уметничко дело ипак остаје неизбрисиво урезано у душама људи које је окупљао у расејању, Крајишника којима је у Холандији широм отварао врата цркве и свог дома.
Након тог званичног дела, отац Воја ме је величанствено угостио у седишту парохије Свете Тројице у Ротердаму. На предавању које сам тада одржао, овај предусретљиви свештеник окупио је више десетина верника. Међу њима је било највише мојих Крајишника који су, после хрватских војних акција „Бљесак” и „Олуја”, своје ново уточиште под сунцем нашли у Холандији, управо око Ротердама. На том путу и предавању верно су ме пратили мој драги колега Саша Обрадовић, који је у то време радио као секретар у амбасади Србије у Хагу и био шеф нашег Правног тима пред МСП-ом по узајамним тужбама Хрватске и Србије о геноциду (у ком предмету сам у марту те године такође боравио у Хагу у својству стручног сведока), као и његова дивна супруга Јаца, који су ме својим колима и довезли у Ротердам. Из те хашке олује и судских ковитлаца за сва времена остао је тај златни медаљон – молитва у металу, коју је отац Воја искуцавао својим некадашњим стоматолошким инструментима, уносећи невероватну прецизност у лица светитеља. Фасцинирао ме је тада сазнањем да је са супругом Холанђанком Марсијом у Западној Европи подигао право породично царство са петоро деце, три сина и две ћерке.
Међутим, моје знање о Војиславу Билбији и дубока веза са његовом честитом и страдалном породицом сежу много даље у прошлост, пратећи судбину нашег народа на вековним просторима Далмације, Крајине и Босанске Крајине. За име Воје Билбије чуо сам још крајем шездесетих или почетком седамдесетих година прошлог века, када је тадашњи популарни спортски недељник (сигуран сам да је то био чувени „Темпо”) објавио велику репортажу. Текст је говорио о младом кистањском стоматологу који у оближњем манастиру Крка, у тамошњој чувеној Богословији, потпуно волонтерски тренира младе богослове каратеу. За тадашњу социјалистичку Југославију, спој врхунског каратисте, зубара и будућих православних свештеника био је апсолутна друштвена сензација. Већ тада је отац Воја, деценијама пре него што ће званично примити свештенички чин од патријарха Павла у Милешеви, спајао витешку телесну дисциплину са духовном стражом, остављајући трајан печат на генерације младих људи.
Путеви судбине су хтели да двадесетак година касније, током ратног сукоба деведесетих, у Бенковцу упознам и Војиног рођеног брата, чувеног бањалучког хирурга др Симу Билбију. Током кључних и преломних ратних година, 1991. и 1992, као адвокат и члан Кризног штаба општине Бенковац, био сам задужен за психолошки исцрпљујући посао размене заробљеника и вођења преговора са противничким странама. Др Симо Билбија је у то време без оклевања дошао из безбедније Бањалуке у ратом захваћени Бенковац, стављајући се на располагање ратној хируршкој болници на самој линији фронта. Док сам се ја борио правним и дипломатским средствима за спасавање заробљених и евидентирање несталих, др Симо је даноноћно спасавао људске животе и зашивао ране на хируршком столу бенковачке ратне болнице. Из тог ратног периода родило се искрено пријатељство које смо наставили да негујемо и после трагичног егзодуса из 1995. године, приликом мојих честих гостовања у Бањалуци.
Породична нит самопрегора, племенитости и безусловног давања породице Билбија није се зауставила на браћи Сими и Воји, већ се прелила и на следеће колено. Имао сам велику част и задовољство да блиско сарађујем са Марком Билбијом, Симиним сином и Војиним синовцем. Марко је као млад, талентован и савестан архитекта потпуно бесплатно пројектовао Спомен-обележје на Петровачкој цести код места Јањила (Бравско). Подсетимо, на том месту је 7. августа 1995. године хрватски војни авион „миг 21” безобзирно гранатирао избегличку колону немоћних српских цивила из Крајине, усмртивши на лицу места десеторо недужних људи, међу којима је било четворо деце и једна трудница. Марко је осмислио тај споменик у облику стилизованог, монументалног православног крста који данас поносно пркоси забораву на Петровачкој цести. Кроз тај његов уметнички, хришћански и људски дар, трећа генерација породице Билбија се још једном трајно уписала у колективно сећање и трагичну историју страдалних крајишких Срба.
Када данас са ове временске дистанце погледам тај моћни крст на Петровачкој цести, када се у мислима вратим др Сими из бенковачке ратне болнице и када у рођеној руци држим овај тешки златни медаљон који ми је у Ротердаму поклонио отац Воја, јасно схватам да ништа у овоземаљском животу није случајно. Постоје стамене породице које су од Бога предодређене да буду духовни и морални стубови свом народу у временима највећих историјских искушења. Билбије су управо таква фамилија. Свако од њих је, у свом домену и професији, принео чисту жртву на олтар отаџбине, истине и биолошког опстанка. Др Симо кроз ратну хирургију и видање рана, Марко кроз архитектуру незаборава на местима српске голготе, а отац Воја кроз дугогодишњу свештеничку службу, врхунску сакралну уметност и мисију неуморног духовника у Хагу, где је две деценије доносио људску реч, очинску утеху и свето причешће затвореним српским официрима и политичким вођама.
Отац Воја Билбија је у племенитом металу оставио бесмртна ремек-дела, попут величанственог сребрног кивота Светог Симеона Мироточивог у Хиландару или прелепог кивота Свете Анастасије у Студеници, у близини којег је и сахрањен. Али његово највеће уметничко дело ипак остаје неизбрисиво урезано у душама људи које је окупљао у расејању, Крајишника којима је у Холандији широм отварао врата цркве и свог дома, и свима нама који смо имали историјску срећу да осетимо његову топлу, домаћинску руку. Медаљон у својој радној соби пажљиво враћам на његово поносно место. Он више није само сећање на један тежак октобар у Хагу и Ротердаму из 2014. године. Он је сада трајни, вечни сведок о једном великом човеку, уметнику и свештенику који је својим животним делом доказао да се вера, љубав и отаџбина бескомпромисно носе у срцу, без обзира на то колико далеко вас ветрови судбине одвели од завичаја.
Политика, 17.11.2026, штампано издање

