D.I.C. Veritas

Политика, 18.07.2021, Саво Штрбац: Бол породица несталих

„Веритас” je до сада верификовао око седам и по хиљада жртава на српској страни са подручја Хрватске и бивше РСК у рату деведесетих, међу којима је око 59 одсто војника, три одсто полицајаца и 38 одсто цивила, са око 1.100 жена у свим категоријама

До сада сам говорио на сахранама два човека које за живота нисам познавао. Први се звао Јовица Вујасиновић (24), који је сахрањен пре две године у Лозници,  а други Мирослав Видаковић (36), који је сахрањен пре неколико дана на београдском гробљу Лешће.

Обојици су сличне судбине: оба су били припадници Српске војске Крајине; оба су убијена од истог непријатеља, Јовица 1992. у Далмацији, а Мирослав 1995. на Банији; обојицу су очајнички тражили најближи рођаци и нашли су њихове посмртне остатке, Јовичине након 27, а Мирослављеве након 26 година; кости обојице рођаци су пренели у Србију и сахранили их у унапред припремљене гробнице, у којима је Јовицу чекао брат Горан, који је погинуо несретним случајем у Србији после рата, а Мирослава отац Ђуро, чије кости је породица пре десетак година пренела у Србију.

Ми у „Веритасу” нисмо само записивали имена жртава, него смо упознавали и њихове породице, са којима смо заједно трагали али и туговали за њиховим несталим рођацима. Из искуства знам да многе породице несталих живе између наде, да им је рођак жив, и очаја, да му ни кости никад неће пронаћи, као што знам и да су мало мање несрећне породице које могу отићи на гроб сина, оца, брата… од оних које не знају ни где су им кости.

А међу породицама несталих Крајишника, најупорнији у трагању су били Јовичин отац Јован и Мирослављева сестра Нена и њихове молбе да говорим на сахрани сина и брата нисам могао одбити. О Јовичиној сахрани објавио сам текст у овој рубрици 3. јула 2019, под називом „Ех, да није било рата”, а овај посвећујем Мирослављевој сахрани.

О Мирославу сам знао оно што смо претходних година записали у његовом досијеу: рођен је у Словинцима, општина Сисак, где је и живео до хрватске „Олује”, која га је затекла на положају; кад се фронт распао, са двојицом  саборца и комшија, Бошком Кнежевићем (42)  и Божом Владићем (25), у возилу „лада”,  кренули су према Републици Српској; на путу од Словинаца према Црквеном Боку пресрели су их хрватски војници и, без икаквог упозорења, на њих отворили ватру и сву тројицу на месту усмртили.

 

Заједничко гробље у Шашу код Костајнице где су сахрањени посмртни остаци 14 Срба побијених у акцији „Олуја”, међу којима је био и Мирослав Видаковић (Фото „Веритас”) 

 

Њихови посмртни остаци су били покопани на заједничком гробљу у Шашу код Суње са још десет убијених сународника, под ознакама Н.Н., које је ексхумирано у марту 2017. Мирослављеви саборци раније су идентификовани, Бошко у јуну 2018, сахрањен на гробљу у Бајмоку, а Божо у фебруару 2019, сахрањен на гробљу у родним Словинцима.

Нени сам поставио само један услов – да сама напише брату за опроштај неколико реченица уз обећање да, ако не буде имала снаге да их сама изговори, да ћу ја бити њен гласноговорник. Она је испунила тај услов, а ја своје обећање.

Обраћајући се породици покојника и присутним учесницима на сахрани, међу којима је било највише Крајишника, у првом делу говора навео сам да Јовица и Мирослав, нажалост, нису једине жртве нас Срба из Хрватске, да је „Веритас”  до сада верификовао око седам и по хиљада жртава на српској страни са подручја Хрватске и бивше РСК у рату деведесетих, међу којима је око 59 одсто војника, три одсто полицајаца и 38 одсто цивила, са око 1.100 жена у свим категоријама. Навео сам и податке да су у последњих двадесет година из заједничких, масовних и појединачних гробница ексхумирана  укупно 1.633 посмртна остатка Срба са подручја Хрватске и бивше РСК,  од чега је до сада идентификован 1.251 посмртни остатак, док их још 382 чека на идентификацију, те да са тог простора и времена трагамо за још 1.647 особа српске националности.

Присутни су, као што сам и очекивао, овај део мог обраћања слушали ћутећи, не исказујући гласне емоције. Други део мог обраћања био је заправо читање писма сестре мртвом брату, из којег издвајам само  неколико фрагмената:

„Драги наш Миро, за нас твоје Анку, Љубу и Нену ти си био најбољи на свијету и тако ће бити до краја наших живота… Из оне наше сиротиње у којој смо одрастали и постали своји људи, увијек си желио да будеш прави домаћин и то си заиста својом вредноћом и постигао. Био си изузетно вредан. Никоме се ниси замјерио, то знају твоји Словинчани, Шашани, Кострешани и сви они који су те познавали… Била је субота, 5. август 1995, кад само се растајали у нашој авлији. Рекла сам ти ’Баја, чувај се’, а ти одмахујући руком,  одговараш ми ’ма, не могу нам ништа’. Али, ето убише и тебе и Бошка и Божу, и то баш у твојим Словинцима које си највише волио, а свима нама остаде туга и бол до краја живота. Ни један дан није прошао да не мислимо на тебе… И данас је субота кад се опраштамо од тебе и ти одлазиш код свог ћаће Ђуре, који те ево овдје чека. А твоја добра душа и твој ведри и весео дух нек нас чува и брине о нама како је било и док си био жив. Опрости нам ако смо некад биле неправедне према теби. Вријеме није лијек већ тиха патња… Твоја Нена.”

Читајући ове једноставне реченице, осећао сам да иза њих стоји  дубока бол сестара Нене и Љубе и мајке Анке, полуслепе старице, коју је  Нена, чувајући је од новог стреса, тек  дан пре сахране обавестила да су пронашли Мирослављеве кости. А кад сам чуо и мајчине уздахе на граници крика, и мени је задрхтао глас.

Породица је организовала и даћу у оближњем ресторану. Мирослављева мајка ми је захваљивала на помоћи у трагању за њеним јединцем, иза којег није остало потомство. Поред мајке на даћи је седела и њена друга кћер Љуба и Љубин син рођен пред рат у Крајини. Нена се није ни удавала, јер је више бринула да  окупи стару породицу у новом „дому” на Лешћу, него да заснује своју нову породицу. Сада су јој у том дому и отац и брат, а има места, рече ми, и за мајку и њу када за то дође време.

Неколико пута у току даће Нена је гласно коментарисала да се после данашње сахране  осећа много опуштеније. Син Мирослављевог саборца Кнежевића, који је са мајком седео за истим столом, говори јој „и ми смо имали исти осјећај послије очеве сахране”.

Исте речи сам до сада много пута чуо од чланова породица које су успеле пронаћи и сахранити посмртне остатке својих најмилијих. Управо због тога и не треба жалити труда и времена да се пронађу сви нестали. Породице несталих имају право сазнати истину о судбини својих најмилијих, а друштво има правну и моралну обавезу помоћи им у томе.

Политика, 18.07.2021, електронско издање

facebooktwittergoogle_pluslinkedinmailfacebooktwittergoogle_pluslinkedinmail

Komentari su isključeni.