Недавно ми је пензионисани генерал-мајор Живомир Нинковић поклонио своју књигу „Ваздухопловство и противваздушна одбрана војске Републике Српске у рату 1992-1995. године“. Један мој Крајишник из Бања Луке, чувши да је генерал са мном, замолио ме да га упитам да ли је истина да су Хрвати 2. маја 1992, приликом гранатирања моста преко реке Саве између Славонског и Босанског Брода, оборили шест авиона ЈНА марке “миг-21” а једног марке “миг-29” тешко оштетили, како се то приказује у хрватском документарцу “Мост”, који је управо одгледао. Генерал је кратко одговорио: „никад чуо“.
Да сам неко, обавезао бих све државе, признате и непризнате, да сву децу страдалу у ратовима на било ком крају света, без обзира које нације и вере били и од чијих авиона, пушака, топова, ножева… страдали, укључујући и Маринковиће и Петровиће из Сл. Брода, и Немању (11) и Дајану (6) Гојић из (Бос) Градишке, и Јовицу Дрчу (6), Дарка Вуковића (13), Невенку (11) и Жарка Рајића (9) са Петровачке цесте, страдалих од авиограната испаљених из хрватских авиона у акцијама “Бљесак” и “Олуја” и Милицу Ракић (3), страдалу од НАТО авиона у Батајници у акцији “Милосрдни анђео”…, упишу “црвеним словима” као своје жртве и да их комеморишу као универзалне симболе невиних ратних жртава, како би на тај начин утицали на савест одговорних моћника да проблеме решавају преговорима, а не ратом.
Пошто ни ја нисам чуо ни за догађај, ни за поменути документарац, потрудио сам се и убрзо, пронашавши га на интернету, и погледао. У првом делу филма говоре тадашњи припадници хрватске ПВО како, одакле и са чиме су гађали авионе ЈНА, који су два пута у току дана у обрушавајућем лету бомбардовали мост са челичном конструкцијом. У првом преподневном налету учествовала су два “мига 21” и један “миг 29”, па пошто су их изненадили, иако се на оригиналним снимцима види да је управо у том налету оборен један авион, нису били ефикасни. У другом поподневном налету учествовало је шест “двадесет јединица” и једна “двадесет деветка”, које су дочекали спремни, али су авиони, иако погођени, одлетели на леву обалу Саве и пали на подручја под контролом српских снага. Причају и о томе да ја Аџић у телефонском разговору Тусу признао да су оборена три “мига-21”, а за остале да хрватска страна треба прикупити доказе!? Испада да су их и прикупили пошто су на мапи означили места где су пали.
Војни аналитичар Александар Радић у свом ауторском тексту објављеном 27. септембра 2020. у листу „Данас“ наводи да је у грађанском рату 1991. и 1992. ЈНА изгубила седам “мигова 21” и два пилота, од којих је први, Златко Нуспахић, страдао 19. септембра 1991, а други, Слободан Медић, „који је страдао у дејству на мост преко Саве код Сл. Брода 2. маја 1992“. Иако се не наводи где су пали остали мигови, из формулације: „Пет пилота ‘миг-21’ искочили су и приземљили су се без већих повреда. Четири пилота су неко време провела у заробљеништву, а један је извучен хеликоптером на свој аеродром“, произилази да нису оборени на месту и у време како се то тврди у поменутом хрв. документарцу.
Слободанов отац, Драган, је био убеђен да се његов син катапултирао и да је жив пао у непријатељске руке. Његово убеђење потврђује и аналитичар Радић: „Његове колеге виделе су падобран, а хрватска страна тврди да није искочио“, и изјава Мериме Нуспахић, коју је 2015. доставила Веритасу: „Памтим јако добро 2. мај 1992. када је ТВ Каподистриа (Копар) приказала снимак обарања ‘мига-21’ код Сл. Брода… Остала ми је жива слика пилота који се катапултирао и спушта се падобраном и снимак приземљења код приватних кућа – ограђеног дворишта и изјава новинара да су пилота убили разјарени грађани“. Слободанов отац је умро не дочекавши да пронађе сина ни жива ни мртва. Према свим расположивим пописима ратних жртава, Слободан је једина жртва на страни ЈНА која је везана за тај догађај, што може значити да су се сви пилоти из другог налета, ако га је и било, спасли катапултирањем приликом рушења њихових авиона или да њихови авиони нису ни оборени.
Други део филма односи се на догађај који се десио дан после. Саговорници причају да су предвече поново наишли авиони ЈНА и са висине изнад 4.000 метара избацили бомбе “крмаче” на град, од којих је једна пала на приградско насеље Јелас и избила доњи спрат једне двоспратнице, у чијем подруму је од ваздушног удара страдало петоро деце и две одрасле женске особе. Саговорници говоре да су “крмаче” избацили авиони ЈНА ради освете за губитке од предходног дана са висина недостижним расположивим хрватским ПВО системима и оруђима.
Деца као најневиније жртве, без обзира на њихову националну, верску или било коју другу припадност, заслужују посебну емпатију. Због тога смо ми у “Веритасу” кренули у потрагу за идентитетом страдале деце и врло брзо, преко више медијских написа и видео-записа, дознали да су у том подруму из породице Маринковић страдали: деца Маринко (1), Далибор (5) и Андријана (8), њихова мајка Жељка (31) и бака по оцу Ката (57), док су остало двоје страдале деце, Ивана (4) и Марко (7), из породице Петровић.
Од Маринковића је преживио отац, супруг и син страдалих, који је неколико тренутака пре експлозије напустио “подрум смрти”, који се у то вријеме звао Срето Маринковић (1958). Родом је из села Збориште код Бос. Брода, по рођењу је, како сам истиче, Србин и православац. Ускоро после трагедије променио је и име и презиме и нацију и веру. Сада се зове Јосип Станић, Хрват, римокатолик, хрватски држављанин и хрватски бранитељ са 575 дана проведених у борбеном саставу хрватске војске и са “споменицом домовинског рата 1991-1992”. Покрстио се 15. октобра 1992. у римокатоличкој цркви Св. Духа у Сл. Броду узевши мајчино девојачко презиме а име је, каже, случајно изабрао. У свим документима неведено је да му се отац зове Радослав, осим у крсном листу у којем је рубрика “име оца” остала празна.
Сретен алијас Јосип у својим медијским наступима говори да су му отац и брат остали на противничкој страни и да су за њега сви Маринковићи мртви. Каже да се после страдања његове породице преко моста вратио у Босну и да се као добровољац придружио ХВО-у у Посавини, а нешто касније прешао у ХВ. По демобилисању живео је у једном селу код Сл. Брода а издржавао се од породичне инвалиднине за страдалу децу. Град Сл. Брод направио је споменик члановима његове породице а њему је 2014. дао стан на коришћење. У стану, поред личне документације, чува и један албум са породичним сликама и једну музичку касету на којој његова кћерка Андријана пева песму “Зови, само зови”, коју пушта сваки дан.
Чије су жртве Маринковићи? Неки од њих би по месту рођења могли припадати Српској, по месту пребивалишта и страдања Хрватској, а по месту пребивалишта, страдања и по националној припадности и српским жртвама са подручја Хрватске.
Да сам неко, обавезао бих све државе, признате и непризнате, да сву децу страдалу у ратовима на било ком крају света, без обзира које нације и вере били и од чијих авиона, пушака, топова, ножева… страдали, укључујући и Маринковиће и Петровиће из Сл. Брода, и Немању (11) и Дајану (6) Гојић из (Бос) Градишке, и Јовицу Дрчу (6), Дарка Вуковића (13), Невенку (11) и Жарка Рајића (9) са Петровачке цесте, страдалих од авио-граната испаљених из хрватских авиона у акцијама “Бљесак” и “Олуја” и Милицу Ракић (3), страдалу од НАТО авиона у Батајници у акцији “Милосрдни анђео”…, упишу “црвеним словима” као своје жртве и да их комеморишу као универзалне симболе невиних ратних жртава, како би на тај начин утицали на савест одговорних моћника да проблеме решавају преговорима, а не ратом.
Објевљено 20. маја 2022. године у дневном листу Политика, штампано издање
