“U sredu, 18. marta, obeležena je 36. godišnjica osnivanja HDZ-a u Benkovcu i pokušaja atentata na dr Franju Tuđmana. Obeležavanje godišnjice počelo je polaganjem venaca i paljenjem sveća na Trgu dr Franje Tuđmana, kod spomenika hrvatskim braniteljima, ispred bivšeg hotela “Asseria”, gde se istog dana kada se osnivao HDZ dogodio neuspešni pokušaj atentata Boška Čubrilovića na predsednika HDZ-a dr Franju Tuđmana, koji je kasnije postao i prvi hrvatski predsednik”, piše “Slobodna Dalmacija” u broju od 18. marta ove godine.
Slično su izveštavali i drugi hrvatski mediji. Međutim, na hrvatskom javnom servisu (HRT) u emisiji “Dogodilo se na današnji dan” pod datumom 18. mart, o tome događaju ni reči, što me baš iznenadilo, jer je to događaj, koji je, i po mom skromnom mišljenju, bio veoma značajan u novijoj istoriji hrvatsko-srpskih odnosa.
Pozovem u pomoć Veštačku inteligenciju (VI) koja mi na pitanje “Atentat na Tuđmana u Benkovcu?”, odgovori: “Ovaj događaj se smatra jednom od ključnih prekretnica pred početak Domovinskog rata u Hrvatskoj”.
Eto, i VI se slaže sa mnom. Ali zašto o tome ne govori javni servis, koji je i danas pod kontrolom onog istog HDZ-a, čiji osnivač je upravo Tuđman?
Pošto sam sa distance od svega desetak metara posmatrao taj događaj, interesovalo me je šta VI još kaže o njemu, pa sam mu postavio desetinu pitanja. Na neka je znao odgovor a neki odgovori bili su mu čista nebuloza. Ipak me zainteresovao njen odgovor: “Postoje i novije izjave aktera, poput Svemira Vrsaljka (tadašnjeg člana obezbeđenja), koji je u nekim istupima izneo tvrdnju da Čubrilović zapravo nije bio atentator, već da je cela situacija u metežu pogrešno interpretirana ili čak inscenirana radi političkih poena”, pored kojeg je stajao link na potkast “Domovinski rat – Borna Marinić”, u kojem Vrsaljko, inače ratni komandant specijalne jedinice policije “Poskoci” i posleratni visoki policijski oficir i funkcioner, pre mesec dana pričao da je “Čubrilović Tuđmanu spasao život od pravog atentatora, izvesnog Veselinovića, koji je sa krova obližnje pošte trebao pucati u Tuđmana, odakle ga promašiti nije mogao. Znali su to oni i onda, ali im je politički odgovaralo da ga prikažu kao atentatora”.
Vrlo interesantna, intrigantna i smela izjava, tim više što je zaista bio uz samog Tuđmana u trenutku pokušaja “atentata”, o čemu svedoče fotografije i video snimci sa tog događaja. Ne znajući za ovu noviju Vrsaljkovu interpretaciju događaja, ovih dana sam razgovarao sa dvoje ljudi iz Čubrilovićevog sela Ceranja Donjih, tadašnjim oficirom JNA i njegovom suprugom, koji su tog vikenda iz unutrašnjosti, gde je oficir službovao, došli u selo u posetu njegovim roditeljima. Evo oficirove priče:
“Poznavao sam Boška. Bio je od mene stariji dvadesetak godina. Viđao sam ga u našem selu kada bi povremeno dolazio bratu Marku u posetu. Uvek je bio lepo obučen. Menjao je i žene. Govorilo se da živi negde u inostranstvu. Meštani su ga smatrali probisvetom i neradnikom. Zvali su ga Mračnjak. Takve seljaci u našem kraju ne vole. Brat mu Marko nije bio oženjen. Jedan brat im je poginio na motoru u Šopotu tamo negde početkom sedamdesetih. Sestra im je bila udata u Pakoštane za Hrvata i imala je dva sina, koji su povremeno dolazili u Ceranje da obiđu ujake.
Baš toga dana kad se održavao miting u Benkovcu, putem ispred očeve kuće naišao je Boško. Ja sam bio u dvorištu, bilo je jutro oko deset. Boško me pozdravio, prišao do dvorišne ograde i potpuno ležerno reče: ‘Ja krenuo u Benkovac da ubijem Tuđmana’ i izvadi iz džepa sakoa neki “prcmoljak” nalik na pištolj. Bili smo na par metara jedan od drugoga. Kao poznavaocu pravog oružja, taj predmet mi je ličio na neki dečji plašljivac, pa mu dobacih: ‘j…š to’ i nastavih svojim poslom, a on ode putem prema Miranjima. Od oca sam čuo da su se nekoliko dana pre ‘atentata’ po selu muvali njegovi nećaci iz Pakoštana.
Tek kad sam naveče, po povratku u mesto u kojem sam službovao i živeo, čuo na medijima da je u Benkovcu pokušan atentat na Tuđmana setio sam se susreta sa Boškom, pa sam sa ženom komentarisao: ‘Izgleda da je ona budala govorila istinu’. Povezujući vreme kad sam ga video u selu i vreme kada se navodni pokušaj atentata desio, zaključio sam da peške nije nikako mogao stići od sela do Benkovca, pošto je trebalo da pređe put oko 12 kilometara, a prema medijskim izveštajima pokušaj atentata se desio pre podne, pa smo supruga i ja zaključili da ga je na cesti u Miranjima neko sačekao sa automobilom i prevezao do Benkovca. A to su mogli biti i njegovi nećaci iz Pakoštana. Njegovom karakteru i načinu života potpuno je odgovarala uloga atentatora koji ne mora da ubije, a može da koristi u podizanju imidža do tad široj javnosti nepoznatom Tuđmanu i njegovom HDZ-u, koji je tek osnivao ogranke po Hrvatskoj”.
Siguran sam da oficir i njegova supruga kad su mi iznosili ovu priču nisu znali za najnoviju Vrsaljkovu verziju “benkovačkog atentata”, kao što sam siguran da ni Vrsaljko nije čuo oficirovu priču o susreti sa Čubrilovićem pred pokušaj “atentata”. A ipak su saglasni da namere atentata nije ni bilo od strane Čubrilovića, “najpoznatijeg epizodiste domovinskog rata”, kako ga nazvaše neki hrvatski mediji.
Pokušao sam od VI doznati i više detalja o krivičnom procesu protiv Čubrilovića, ali je mnogo brljavila, pa sam odlučio da porazgovaram s akterima policijskog i sudskog procesa koje lično poznajem.
Šef obezbeđenja skupa Đuro Vukašinović iz tadašnje benkovačke milicije demantuje priče i o nestanku originalnog pištolja i postojanja drugog pravog atentatora na krovu pošte. Tuđmanovo obezbeđenje je njemu predalo pištolj koji je sve vreme pratio krivični spis.
Istragu je vodio tadašnji Istražni centar Okružnog suda u Zadru, koji je naredio i balističko veštačenje “atentatorovog” oružja, koje je obavio Centar za kriminalistička veštačenja u Zagrebu i dao mišljenje da je u pitanju gasni pištolj, koji nije ni mogao ispucaviti bojevu municiju, pa prema tome ni da ubije čoveka. Nakon provedene istrage, protiv Čubrilovića je podignuta optužnica zbog krivičnih dela: ugrožavanje sigurnosti više lica i sprečavanje ili ometanje javnog skupa. Pošto se benkovački tužilac izuzeo, optužnicu je zastupao tadašnji zamenik okružnog tužioca u Zadru Ivan Galović, koju je podneo na suđenje Opštinskom sudu u Benkovcu kao stvarno i mesno nadležno za ta krivična dela.
Predsednik raspravnog veća bio je sudija Dušan Starević, a porotnici Tonka Pupovac i Trivun Ivaneža. Optuženog Čubrilovića branili su advokati Radomir Kužet iz Benkovca i Milan Dupor iz Obrovca. Suđenje je trajalo devet dana u dva turnusa, prolećnom i zimskom. Nakon prolećnog turnusa, sud je uz jemstvo pustio okrivljenog da se brani sa slobode. Čak četiri balistička veštaka iz Zagreba dolazila su i na glavni pretres u Benkovac. Ostali su pri mišljenju da je u pitanju bio gasni pištolj iz kojeg se nije mogla ispucavati bojeva municija (“mogao je ubiti nekog glodara”). Suđenje je bilo javno i pratili su ga mnogi mediji iz tadašnje SFRJ.
Po okončanju dokaznog postupka i završnih reči, sud je 27. decembra 1991. javno objavio presudu kojom je optuženog Čubrilovića, kome je veoma “godila” popularnost i poistovećivanje sa njegovim prezimenjakom Vasom iz “Mlade Bosne” (rođeno prezime mu je Čubrilo, ali ga je u inostranstvu promenio u Čubrilović), proglasio krivim za krivično delo ugrožavanja sigurnosti više lica i utvrdio mu kaznu zatvora od šest meseci uslovno na godinu dana, dok ga je za drugo delo, u nedostatku dokaza, oslobodio optužbe. Presuda je napisana na 35 stranica i uložena je u spis, ali zbog nastale ratne situacije strankama nikad nije otpremljena, što znači da nikad nije ni postala pravosnažna.
Sporni pištolj je pratio krivični spis i za vreme trajanja rasprave, a to znači da je čuvan u posebnom sefu u krivičnoj referadi u Opštinskom sudu u Benkovcu. I tako je bilo do “Oluje”, kada su i sudije i većina zaposlenih srpske nacionalnosti otišli u izbeglištvo, ostavivši u zgradi suda u Benkovcu i spis i sporni pištolj. Šta je bilo sa spisom i s pistoljem trebalo bi da znaju oni koji su u benkovački sud došli sa “Olujom”.
Ne bi me čudilo da su Vrsaljko i njegovi “poskoci”, znajući da je priča o atentatu iskonstruisana, prvi ušli u benkovački sud i uništili ili negde sklonili i spis i pištolj. Tada im je još odgovaralo da se održava narativ o Čubriloviću kao atentatoru s pravim pištoljem. Možda se u Vrsaljkovoj novoj interpretaciji “benkovačkog atentata” nalazi i odgovor zašto hrvatski javni servis taj događaj nije uvrstio u emisiju “Dogodilo se na današnji dan”.
Savo Štrbac
Objavljeno u dnevnom listu „Politika“, 24. marta 2024. godine
