Miloš Pajić, koji je 1995. godine kao desetogodišnji dečkić dovezao porodicu u Srbiju bežeći pred „Olujom”, moli samo za još koji bolnički dan svog oca
Čačak – Ljudi u neprilici često ne znaju ni koga da mole ni koga da kume, pa je Miloš Pajić (1985), može biti bez velike nade, svratio juče u redakciju „Glasa zapadne Srbije” u Čačku, i tu potražio pomoć. Njegovom bolesnom ocu, veli, isteklo je dozvoljeno vreme boravka na Odeljenju palijativne nege u Gradskoj bolnici, a sin traži da roditelj u bolnici ostane samo još jedan dan, dok se on ne snađe gde da ga smesti.
Novinarka Tanjuga Ljubica Sokić odmah je pozvala dr Radoslava Miloševića, direktora Zdravstvenog centra u Čačku i objasnila kakva je muka, a ovaj je bez reči dozvolio da pacijent ostane na odeljenju do kraja sedmice.
Miloš je zahvalio i sa bratom Brankom (1987), koji bejaše zamišljen, ćutljiv, posedeo kratko i poverio nam svoj životopis. To je jedna od onih priča posle koje slušalac ostane samo smrknut i nem.
Pajići su iz zavičajnog sela Perna na severnom Kordunu, kod Topuskog, morali da uteknu prvih dana avgusta 1995, pred „Olujom”.
– Preko Banije i Bosne traktor smo vozili malo deda Miloš po kome sam dobio ime, malo ja – priča nam Miloš Pajić koji je te, po srpski narod strašne godine, imao tek deset leta.
Od Pajića, na Kordunu je tada ostao samo Milošev otac Stojan (1960), na položaju, da brani rodnu grudu.
– Kad smo došli do Banjaluke, tu su nam rekli da ne možemo traktorom dalje, dali nam da prenoćimo na nekom fakultetu i sutradan nas autobusom prevezli u Beograd.
Tu se porodica pocepala: baba i deda sa svojom ćerkom otišli su u Irig, a Miloš i Branko s majkom u odmaralište „Zdravljak” na planini Jelici kod Čačka. U tom zbegu im se pridružio i otac Stojan, koji je na Kordunu ostao još desetak dana posle pada Republike Srpske Krajine.
– Odatle smo se posle selili i premeštali, u Donju Trepču, pa u Vraniće, zatim u Trbušane a onda nazad u Vraniće. Ja sam, recimo, osnovnu školu završio u Gornjoj Gorevnici, isto kod Čačka.
Mali Kordunaš počeo je da radi već sa 15 godina.
– Zaposlio sam se 2000. godine u Konjičkom klubu „Milenko Nikšić” u Baluzi i od prvog dana stanujem na hipodromu, u jednoj prostoriji. Zarađujem 20.000 dinara mesečno i nekako se borim – kaže Miloš.
A mlađi brat?
– Smestio sam se u jednoj kući u Prijevoru kod Čačka, stara je sto godina, samo što se ne sruši, ali nemam ništa bolje. Radim šta mi ponude za dvesta, trista dinara, i tako živim – bilo je sve što je Branko rekao.
Priču nastavlja Miloš:
– Majka nas je napustila pre sedam godina, otišla u Sloveniju i preudala se, a otac je ostao da živi u mesnoj kancelariji u Donjoj Trepči. Tu je 19. marta ove godine pretrpeo moždani udar, prenet je u bolnicu i ostao je živ, ali nepokretan. Pa zanimanju je vkv bravar, radio je i u vešeraju čačanske bolnice, desetak godina.
Muka i nevolja nagone Miloša da ne razmišlja mnogo daleko, samo dan ili dva unapred:
– Mislio sam da oca smestim kod mene na hipodromu i ja da ga gledam, ali ne može ni klub baš sve da mi da. Svakog dana pozivam i bolnicu u Guči, ali tamo nema slobodnih mesta. Na kraju ću morati da nađem pare i zakupim neki kombi koji bi oca prevezao u Irig. Tamo će ga gledati baba, deda i tetka.
Evo, danas, dvadeset godina otkako su kao dečačići napustili rodno selo, život dvojice braće ide samo nizbrdicom. Dvadeset čemernih godina, ali Miloš Pajić veli:
– Izborićemo se nekako. Valjda…
Povezani tekstovi
